Pod naslovom “Promašeni gol iz reportažnih gola”, premijerno izdanje novog fudbalskog mesečnika “GOOL!” od maja 1978. godine objavljuje ekskluzivni razgovor sa rediteljem televizijskih prenosa Momom Martinovićem, koji je, u odsustvu fudbalske reprezentacije, uz arbitra Dušana Maksimovića, bio jedini predstavnik Jugoslavije na Svetskom kupu, koji se od 1. do 25. juna te godine održavao u Argentini.

Mladi reditelj Televizije Beograd svoje “vatreno krštenje” imao je 1973. godine kada je na beogradskom bazenu “Tašmajdan”, uz skromne tehničke mogućnosti, na visoko profesionalnom nivou realizovao prenose sa Svetskog prvenstva u plivanju, vaterpolu i skokovima u vodu.

Novu afirmaciju stekao je godinu dana kasnije kada je nemački ZDF njegovu ekipu angažovao za prenos fudbalske “majstorice” u Frankfurtu između Jugoslavije i Španije (1:0).

A definitivno je stekao svetsku reputaciju 1976. godine, na završnom fudbalskom turniru Kupa nacija, koji se održao u Jugoslaviji. Proslavio se tada kao reditelj televizijskih prenosa mečeva iz Beograda – polufinala između Jugoslavije i SR Nemačke i finala u kojem je Čehoslovačka trijumfom nad “pancerima” osvojila titulu prvaka Evrope.

Tada je na stadionu Crvene zvezde, poprištu oba susreta, Martinović postavio čak devet kamera, što je bilo najviše u dotadašnjoj istoriji Televizije Beograd.

Njegov rad – nova rešenja u realizaciji prenosa, specifični uglovi kamera kojima je osveživao i obogaćivao praćenje utakmica, nisu ostali nezapaženi.

Pozvali su ga u Argentinu da u Buenos Airesu rediteljima i kamermanima održi seminar o svom novom sistemu direktnih prenosa.

Kako je elaborat koji je izneo ocenjen izvanredno, Svetska fudbalska asocijacija (FIFA) i televizijski pul “Argentina 1978” pozvali su Martinovića da bude deo ekipe koja će realizovati prenose mečeva na predstojećoj smotri najboljih fudbalskih selekcija sveta.

A pričao je Martinović novinaru “GOOL-a” i o najvećem kiksu u svojoj profesionalnoj karijeri – o pravom promašaju iz reportažnih kola.

– U susretu Crvena zvezda – Rijeka (4:1), pre nekoliko godina, pozajmili smo reportažna kola i celu ekipu od Televizije Zagreb, jer su naši kapaciteti bili zauzeti oko praćenja nekih drugih događaja – prisećao se Moma.

– Nismo imali nikakve probe i verovao sam da će sve proći u najboljem redu. Znao sam da dolaze iskusni kamermani, mikser i ostali članovi “posade”.

U jednom trenutku (Zoran) Filipović je promašio iz najidealnije pozicije. Učinilo mi se da je taj detalj zaista zanimljiv, pa sam počeo da vraćam akciju.

Dok sam ja to dočaravao gledaocima, (Cole) Janković je izveo korner i Filipović je pogodio mrežu!

Pokušao sam brže-bolje da komandujem mikseru da uključi kameru dva, ali je sve bilo kasno. Lopta je već vađena iz mreže, fudbaleri Crvene zvezde, zagrljeni, išli su ka centru. Taj gol niko nije video.

Da maler bude veći, – nastavlja Martinović – pošto je išao direktan prenos, susret nije sniman ni filmski. Tako se dogodilo da su prošle i sve emisije: Sportski pregled, Dnevnik, Sportska subota, Indirekt, a da nije mogao barem naknadno da se prikaže taj pogodak.

Martinović je nešto kasnije radio i prenos jedne rukometne utakmice u Leskovcu, pa kako je dvorana bila isuviše kratka i nisu mogle valjano da se postave kamere, dosetio se da otvori prozore i meč snima spolja.

Ta snalažljivost se dopala domaćinima, pa mu je jedan od njih dobacio:

– Dobro je da si ti došao da režiraš! Taman posla da su poslali onog nespretnjakovića, koji nam nije prikazao gol na utakmici Crvena zvezda – Rijeka …

Martinović se dotakao i osetljivog pitanja odnosa profesionalizma i “višeg interesa”. Naime, on je bio reditelj prenosa čuvene kvalifikacione fudbalske utakmice za Svetski kup između Jugoslavije i Španije 30. novembra 1977. godine (0:1) kada je flaša sa tribina posred glave pogodila fudbalera Huanita.

Iako mu je većina odala priznanje na istančanom osećaju koji mu je došapnuo da krupnim kadrom prati španskog fudbalera do klupe sa rezervnim igračima i tako snimi scenu koja je ušla u svetsku antologiju televizijskih prenosa, neki su mu prigovorili što je umesto dešavanja na terenu, snimao Huanitov odlazak sa terena.

Štaviše, kada se to desilo, Moma je sa nekoliko kamera pokrio sva dešavanja oko španskog igrača, koji je ošamućen ležao na atletskoj stazi, uključujući i mobilnu kameru koja je pratila Huanita dok su ga na nosilima iznosili sa stadiona. Jer da nije, možda se ne bi ni znalo šta se stvarno dogodilo i ne bi bilo toliko osuda Beograda i naše zemlje kao domaćina utakmice …

Za Martinovića nije bilo dileme.

– Sećate li se onog ispada (Dragoslava) Šekularca, u Nišu kada je udario sudiju Tumbasa? Tada su mnogi simpatizeri Crvene zvezde i ljubitelji fudbala osuđivali fotoreportera “Politike” Momu Vučićevića, što je snimio baš taj detalj, kada popularni Šeki raspaljuje po glavi delioca pravde. Govorili su da će on bii kriv ako Šekularac ode iz fudbala, bude doživotno diskvalifikovan … A on je samo majstorski obavio svoj posao, ispunio zadatak. Tako je i sada bilo sa mnom – govorio je Moma Martinović.

Martinović je 1980. godine bio glavni reditelj najvećeg prenosa uživo ikada organizovanog na ovim prostorima – poslednjeg ispraćaja Josipa Broza Tita. Režirao je prenos još jednog događaja koji je ušao u mnoge istorijske čitanke naroda bivše Jugoslavije – mitinga Slobodana Miloševića na Gazimestanu 1990. godine.

Od zahtevnijih sportskih prenosa, radio je Olimpijske igre u Sarajevu 1984. godine, kao i Beogradski maraton u devedesetim godinama …