Olimpijske igre nisu samo čike i tete koje nose plamen, razigrana i rastrčana mlados’ svih nacija, boja i vera koja se međusobno druži, takmičenja u sportovima za koje prvi put čujete, učešće zemalja koje ne možete da pronađete na mapi … Igre su često i ogledalo trusnih i konfliktnih vremena u kojima se odigravaju.

Ako bi se pravio izbor najkontroverznijih olimpijskih igara, u veoma oštroj konkurenciji sigurno bi pobedile Olimpijske igre u Minhenu 1972. godine.

Doduše, imale su i one svoje sportske heroje. Iznad svih, američkog plivača Marka Špica koji je osvojio sedam zlatnih medalja. To je rekord koji je oboren tek 36 godina kasnije u Pekingu kada je njegov zemljak i takođe plivač Majkl Felps uzeo jednu zlatnu medalju više.

Ali Minhen 1972. godine ostaće upamćen, pre svega, po akciji terorističke organizacije “Crni septembar” u kojoj je stradalo 11 izraelskih sportista, po skandaloznoj odluci da se i posle ovog tragičnog događaja Igre nastave, kao i po kontroverznoj završnici muškog košarkaškog turnira – finalnoj utakmici između Sovjetskog Saveza i SAD.

Jugoslovenski košarkaši, tada aktuelni svetski prvaci, zauzeli su razočaravajuće peto mesto, ali neuspeh se može delimično opravdati.

Naime, posle poraza “plavih” od Portorika, jedan igrač protivničke ekipe proglašen je pozitivnim na doping-testu.

Nakon što je odbijen zahtev vođstva jugoslovenske reprezentacije da se meč poništi, u našem taboru jednoglasno je odlučeno da se iz protesta bojkotuju naredne utakmice.

Pod pritiskom “sa strane” i “odozgo”, čelnici Košarkaškog saveza Jugoslavije promenili su odluku i naložili igračima da nastave takmičenje. Samo je 23-godišnji Ljubodrag-Duci Simonović odbio da igra, govoreći kako se dalje učešće kosi sa njegovim moralnim principima. Simonović je zbog toga kažnjen i više nikada nije obukao plavi dres.

Jugoslovenska i evropska košarka tako su u Minhenu izgubili veoma talentovanog košarkaša, ali je društvena misao u budućnosti dobila jednog od najvatrenijih kritičara savremenog sporta.

Prvi košarkaški turnir održan je na Olimpijskim igrama 1936. godine u Berlinu. Do finalne utakmice protiv SSSR-a u Minhenu Amerikanci nisu pretrpeli nijedan poraz na olimpijskim igrama, uz skor 63:0.

Devetog septembra 1972. godine dogodila se istorija. Na jednoj strani našla se selekcija SAD, sastavljena od izuzetno mladih koledž-igrača, dok su im se suprostavili nikad bolji, iskusniji, spremniji i uigraniji košarkaši “Zbornaje komande”. Modestas Paulauskas, Alzan Žarmuhamedov, Ivan Edeško, Sergej i Aleksandar Belov, Sergej Kovalenko i ostali odigrali su u istom sastavu preko 400 utakmica …

Višedecenijski potcenjivački stav Amerikanaca prema košarci “ostatka sveta” ovaj put im se obio o glavice. Sovjeti su iznenadili čvrstom odbranom i protivnika ostavili na samo 50 poena, ne dozvolivši mu u nekim trenucima da uputi šut pre isteka 30 sekundi za napad.

Amerikanci su čitav susret bili u rezultatski podređenom položaju. Sovjeti su na startu poveli sa 7:1, na odmoru vodili sa 26:21, a tokom meča imali zalihu i od 11 poena. Nepobedivost reprezentacije SAD na olimpijskim turnirima bila je ozbiljno ugrožena.

Agresivnim presingom, koji je bio na granici (ili preko granice) faula, Amerikanci su se u poslednjem minutu meča potpuno primakli Sovjetima. Kod rezultata 49:48 za SSSR, američki bek Daglas Kolins presekao je protivnički napad i nad njim je napravljen prekršaj.

Kolins je iskoristio oba bacanja – 50:49 za SAD. U trenutku kada je Kolins izbacivao loptu kod drugog bacanja, oglasila se sirena.

Tada počinje drama. Preostale su tri sekunde koje su trajale čitavu večnost …

Sovjeti su krenuli u napad, ali je brazilski sudija Renato Rigeti zaustavio igru, pokazujući da je sovjetski trener Vladimir Kondrašin tražio tajmaut.

Nakon kraćeg odmora, ponovo su Sovjeti ubacivali loptu ispod svog koša. Zapisnički sto je računao da je ostao još samo jedan sekund (sudija Rigeti je zaustavio prethodni napad Sovjeta posle dve sekunde), pa se sirena oglasila i pre nego što je lopta doletela do američkog koša.

Američki košarkaši potrčali su jedan drugom u zagrljaj, nastala je erupcija oduševljenja u publici koja je listom bila uz njih.

Međutim, meč nije bio završen!. Naime, Kondrašin je tražio tajmaut za vreme prekida utakmice, između dva Kolinsova bacanja, ali loša komunikacija između zapisničkog stola i sudija Rigeta i Bugarina Artenika Arabađiana dovela je do toga da tek nakon što je nastavljena igra, ona bude prekinuta zbog pozvanog tajmauta. Zapisnički sto je pogrešio što nije vratio vreme na tri sekunde, već je SSSR imao nešto manje od sekunde za novi napad.

Tada na scenu stupa generalni sekretar Međunarodne košarkaške federacije Britanac Vilijam Džons koji dolazi do službenika za zapisničkim stolom i naređuje im da vrate vreme na tri sekunde. Kasnije je Džons priznao da, prema propisima košarkaškog turnira olimpijskih igara, nije imao ovlašćenje da u toku meča utiče na odluke sudija ili zapisničkog stola, ali je ostao u uverenju da je vreme moralo da se vrati na tri sekunde.

Zašto je Džons tako mislio?

Naime, ako se prihvati da je tajmaut tražen na vreme i da nije odmah realizovan zbog neke zabune, ako se uzme u obzir da igrači ne moraju da znaju da je trener tražio tajmaut, pa mogu na svoju ruku da krenu sa loptom – onda je intervencija Džonsa bila na mestu. Dakle, za novi napad Sovjeti su morali da dobiju tri, a ne jednu sekundu.

Američki košarkaši bili su u neverici kada je zvanični spiker objavio da se igraju još tri sekunde, ali nikakvi njihovi protesti nisu urodili plodom.

Lopta je i po treći trebalo da se izvede ispod sovjetskog koša. Pre nego što je uručio loptu Ivanu Edešku, sudija Arabađian je pokazao Amerikancu Tomu Mek Milenu da se odmakne od sovjetskog košarkaša, ali nije obratio pažnju na Edeška, koji je prilikom izbačaja lopte nagazio liniju. U svakom slučaju, bio je to jedan nestvarno tačan pas preko čitavog terena, kojim je Edeško u američkom reketu pronašao Aleksandra Belova, koji između Džima Forbsa i Kevina Džojsa ubacuje loptu kroz obruč …

Sada su se Sovjeti radovali, a Amerikanci bili šokirani i odmah uložili protest na sve ono što se dešavalo u završnici meča.

Završnica meča uz sovjetsku komentatorku …

Apelacioni žiri olimpijskog košarkaškog turnira odbacio je žalbu i tako je potvrđeno da je SSSR osvojio zlatnu medalju.

Ceremoniju dodele medalja, koja je održana tek sutradan, bojkotovali su Amerikanci. Njihove srebrne medalje i dan-danas nalaze se pohranjene u trezoru jedne banke u švajcarskoj Lozani.