Dvadeset četvrtog septembra 1988. godine na Olimpijskom stadionu u južnokorejskom Seulu održana je finalna olimpijska trka na 100 metara. Prvi na cilj stigao je Kanađanin jamajčanskog porekla Ben Džonson u vremenu novog svetskog rekorda – 9,79 sekundi.

Dvadeset sedmog septembra Medicinska komisija Međunarodnog Olimpijskog komiteta (MOK) objavila je da je u Džonsonovom urinu pronađen stanozolol. Ovaj sastojak nalazi se na listi zabranjenih sredstava MOK-a i Međunarodne atletske federacije (IAAF) još od 1974. godine. Stanozolol je anabolički steroid, derivat testosterona. Sportisti ga uzimaju u cilju bržeg smanjenja sadržaja masti u telu, povećanja mišićne mase i ubrzavanja oporavka između napornih treninga.

Džonson je diskvalifikovan i oduzeta mu je zlatna medalja, koja je na jednoj skromnoj privatnoj svečanosti dodeljena drugoplasiranom, Amerikancu Karlu Luisu (9,92 sekundi). Britancu Linfordu Kristiju pripala je srebrna (9,97), a najveći dobitnik bio je Luisov zemljak Kalvin Smit, koji je trku završio kao četvrti (9,99), ali je zbog novih okolnosti, oko vrata ipak stavio olimpijsko odličje – bronzanu medalju.

Amerikanac Denis Mičel je bio četvrti (10,04), Brazilac Robson da Silva peti (10,11), a Kanađanin Desai Vilijams šesti (10,11). Jamajčanin Rej Stjuart zbog povrede nije završio trku.

Trka koja je u prvi mah proglašena istorijskom zbog oborenog svetskog rekorda i činjenice da su po prvi put čak četvorica sprintera trčala ispod 10 sekundi, samo tri dana kasnije dobila je epitet najskandaloznije trke na 100 metara u istoriji olimpijskih igara. O ovoj trci ispisani su kilometri tekstova, snimani dokumentarni filmovi … I to ne samo zbog Džonsona …

Britanac Linford Kristi izjavio je kasnije da je Karl Luis, koji je trčao do njega, tokom trke nekoliko puta prešao u njegovu stazu, o čemu svedoči i snimak. Prema pravilima, on je morao da bude diskvalifikovan.

Međutim, glavna priča je da su od osmorice finalista trke u Seulu, čak njih šestorica tokom svojih karijera imali problem sa dopingom.

Međunarodna atletska federacija je 1998. godine na dve godine suspendovala Denisa Mičela, jer je test pokazao visok nivo testosterona. Mičelova odbrana je bila prilično bizarna – izjavio je da je to bilo zato što je tog dana popio pet flaša piva i sa suprugom Damu Šeri-Mičel, takođe sprinterkom, vodio ljubav najmanje četiri puta.

– Bio joj je rođendan, dama je zaslužila da je ispoštujem – pravdao se siroti Denis.

Tokom istrage zbog “slučaja Džonson”, njegov lekar Džordž Astafan svedočio je da je Desai Vilijamsa snabdevao steroidima. Vilijams je pod zakletvom priznao da je nakratko koristio zabranjene supstance.

Linfordu Kristiju je nakon nastupa u nemačkom Dortmundu februara 1999. godine utvrđena zabranjena supstanca nandrolon. Međunarodna atletska federacija mu je izrekla dvogodišnju suspenziju.

Direktor komisije za kontrolu lekova američkog olimpijskog komiteta od 1991. do 2000. godine Vejd Egzum dostavio je dokumenta “Sports Ilustrejtidu”, prema kojima je blizu 100 američkih sportista palo na doping-testu između 1988. i 2000. godine. Međutim, oni nisu trpeli nikakve posledice zbog toga.

Među imenovanim sportistima, našlo se i ime Karla Luisa. On je uoči Olimpijskih igara u Seulu bio pozitivan na doping-testu. Pronađena su mu tri zabranjena stimulansa – pseudoefedrin, efedrin i fenilpropanolamin. Prema pravilima, on je trebalo da bude suspendovan na šest meseci.

Luis se branio tvrdnjom da je slučajno uzeo zabranjene supstance i Američki olimpijski komitet ga je oslobodio krivice zaključkom da se radilo o nenamernoj upotrebi.

Po završetku sprinterske, Jamajčanin Rej Stjuart je započeo trenersku karijeru, ali je 2010. godine kažnjen doživotnom zabranom bavljenja tim poslom, zato što je svoje pulene snabdevao nedozvoljenim sredstvima. Među njima je bio Džerom Jang, koji je priznao da je između 1991. i 2003. godine “pio drogu”.

Jedina dva učesnika finala za koje se tokom karijere nisu vezali nikakvi doping-skandali jesu Kalvin Smit i Robson da Silva. Onako sitan, bez neke izrazite mišićne mase, Smit je zaista ličio na nekog ko ne koristi zabranjene načine da dođe do uspeha.

I atletičari sa prostora nekadašnje Jugoslavije bili su ponekad u središtu doping-skandala.

Zbog prisustva horionskog gonadotropina, Međunarodna atletska federacija je suspendovala i oduzela bronzanu medalju slovenačkom daljašu Borutu Bilaču, koju je u dresu Jugoslavije sa daljinom od 8,09 metara osvojio na Evropskom šampionatu u Splitu 1990. godine. Njegov trener Srđan Đorđević angažovao je stručnjake koji su dokazali nepravilnosti u postupku, pa je Bilaču ipak vraćena medalja. Nemačka laboratorija koja je izvršila ovu analizu uzorka privremeno je izgubila dozvolu da obavlja doping-testove.

Od zvučnijih imena za koje je dokazano korišćenje zabranjenih susptanci su: Srbin Dragutin Topić, njegova zemljakinja Olivera Jevtić, Slovenka Jolanda Čeplak i Hrvatica Sandra Perković.

Topić je bio juniorski prvak sveta, šampion Evrope na otvorenom i zatvorenom i još uvek je aktuelni juniorski svetski rekorder u skoku u vis (2,37 metara). Popularni Top je 22. februara 2001. godine učestvovao na takmičenju u nemačkom Vupertalu. Njegov uzorak urina nakon takmičenja je bio pozitivan na norandrosteron i suspendovan je na dve godine.

Jolanda Čeplak je bila evropski prvak u dvorani i na otvorenom, nosilac olimpijske bronze i svetski dvoranski rekorder na 800 metara. A onda se sve srušilo 2007. godine kada su A i B uzorak potvrdili da je Slovenka koristila eritopetin (EPO). Međunarodna atletska federacija izrekla joj je dvogodišnju suspenziju.

Olivera Jevtić je na Njujorškom maratonu 3. novembra 2002. godine osvojila treće mesto. Doping-test je utvrdio da je bila pozitivna na efendrin. Umesto vremenske zabrane takmičenja, prošla je samo sa javnom opomenom, ali joj je oduzeta bronzana medalja, kao i nagrada od 50 hiljada američkih dolara.

Za razliku od Topića i Čeplakove, koji su se nakon suspenzije vratili atletici, ali više nisu bili oni pravi, Olja je uspeh karijere ostvarila tek nakon doping-afere – 2006. godine na Evropskom šampionatu u švedskom Geteborgu osvojila je srebrnu medalju u trci maratona.

A šta tek reći za evropsku šampionku iz Barselone 2010. godine diskašicu Sandru Perković. Početkom juna 2011. godine utvrđen je pozitivan nalaz na metilheksanamin, psihostimulans koji je na listi zabranjenih sredstava od 2010. godine. Ona je bila pozitivna na taj sastojak na doping-kontrolama na mitinzima “Dijamantske lige” u kineskom Šangaju i italijanskom Rimu. Zbog toga joj je izrečena zabrana takmičenja u trajanju od šest meseci.

Ova afera nije mnogo uticala na njenu karijeru, pa je Sandrica u nastavku karijere postala evropski, svetski i olimpijski šampion …

JOŠ NEKI SLUČAJEVI DOPINGA MEĐU ATLETIČARIMA SA PROSTORA JUGOSLAVIJE

Vukosava Đapić (sprint) – pozitivna na metenolon 2005. godine, suspenzija na dve godine.
Milan Jotanović (kugla) – pozitivan na salbutamol 2008. godine, kazna od osam meseci.
Nemanja Kojić (srednje pruge) – pozitivan na furosemid 2015. godine, suspenzija na dve godine.
Luka Rujević (kugla, disk) – pozitivan na stanozolol 2010. godine, suspenzija na dve godine.
Milan Milenković (dalj) – metandienonon, 2010. godine, dve godine.
Martin Marić (disk) – pozitivan na ostarin 2014. godine, kazna od dve godine.
Lisa Nemec (duge pruge) – pozitivna na eritopetin (EPO) 2015. godine, suspenzija na četiri godine.
Vanja Perišić (srednje pruge) – naknadnom analizom uzoraka sa Olimpijskih igara u Pekingu 2008. godine, utvrđen je krvni doping CERA, kazna od dve godine.
Marin Premeru (kugla) – pozitivan na pralmorelin (GHRP-2) 2016. godine, suspenzija na četiri godine.
Helena Javornik (srednje/duge pruge) – pozitivna na eritopetin (EPO) 2008. godine, kazna od dve godine.
Boštjan Šimunič (troskok) – pozitivan na drostanolon 2006. godine, suspenzija na dve godine …