Te srede, 21. marta 1979. godine u grčkom Pireju, Delibašić, Varajić, Radovanović, Đogić i ostali košarkaši Bosne ostvarili su ono što se do pre samo nekoliko sezona činilo nedostižnim snom. U poslednjem kolu takmičenja u finalnoj grupi Kupa evropskih šampiona za košarkaše (KEŠ), sarajevski “studenti su pobedili domaćina, grčkog šampiona Olimpijakos i ušli u superfinale 5. aprila u Grenoblu.
Jugoslovenski prvak je do Atine odigrao 15 utakmica, od kojih šest u predtakmičenju. U tom delu KEŠ-a Bosna je bila bolja od čehoslovačke Zbrojovke, albanskog Partizanija i kiparskog Limasola. Jedini poraz u ovom delu takmičenja, Sarajlije su pretrpele u Brnu, protiv Zbrojovke (89:90), iako su vodile i sa 17 poena. Desetak sekundi pre kraja najbolji igrač Zbrojovke, čehoslovački reprezentativac Brabenec kaznio je grešku Nihada Izića i postigao pobedonosni koš za svoju ekipu, koji, međutim, nije bio prepreka za plasman “studenata” u finalnu grupu.
Iako bez dovoljno međunarodnog iskustva, sa podmlađenim sastavom – jer su Mirza Delibašić i Svetislav-Kari Pešić bili povređeni, Žarko Varajić nedovoljno spreman – Sarajlije su odlično startovale u finalnoj grupi. U prvom kolu savladan je najveći favorit takmičenja, prvak Evrope Real iz Madrida.
– Ta pobeda nam je mnogo značila – pričao je kasnije trener Bosne Bogdan-Boša Tanjević, tada najmlađi trener u finalnoj grupi KEŠ-a. – Otvorila nam je oči, razbila neke komplekse koji su u našoj košarci do tada bili duboko usađeni. Uvek sam smatrao da bez pravih razloga i argumenata imamo kompleks prema najboljim evropskim ekipama. Mislim da to uglavnom dolazi zbog toga što u svakom sastavu igra po nekoliko američkih igrača. Međutim, ovogodišnje takmičenje u KEŠ-u je dokazalo da su naši igrači, ako ne bolji, onda svakako ravnopravni ovim uvezenim košarkašima. To nam je potvrdila i utakmica protiv Reala.
Sarajlije su posle trijumfa nad Realom, a do utakmice sa Olimpijakosom u Pireju, ostvarili sve pobede u svojoj “Skenderiji”, a osvojili su i dva boda na gostovanju Slavnićevom Huventudu u Badaloni.
Jedina uatkmica kada Bosna nije bila nivou budućeg evropskog prvaka, bio je meč protiv Makabija u Tel Avivu, koju je domaćin dobio sa 27 poena razlike (97:70).
– Uhvatili su nas na spavanju – govorio je nakon utakmice mladi centar Bosne Predrag Benaček. – Nakon dužeg puta, sa nekoliko nespremnih igrača, neviđenim tempom, kombinovanom odbranom i ubojitim kontranapadima sasvim su nas razbili.
Bosna još uvek nije našla svoju igru ni protiv Huventuda u “Skenderiji”, jer je domaćin tek u poslednjim sekundama ostvario minimalnu pobedu – 85:84.
Ni sledeće gostovanje u Varezeu nije najavilo visoke domete Bosne – domaći Emerson je lako slavio sa 92:73.
Sarajlije su posle ove utakmice zaigrale znatno bolje. Poražene su u Madridu od Reala (89:95), ali je igra Tanjevićevih izabranika dobila brojne komplimente u španskim medijima, a naročito posle trijumfa u Badaloni – 98:94.
Sve je na kraju zavisilo od rezultata poslednjeg Bosninog duela u Atini. U slučaju poraza, bili bi poništeni svi prethodni trijumfi.
– Danima smo živeli za tu utakmicu, pomalo se pribojavali protivnika koji, za razliku od nas, nije imao šta da izgubi – govorio je kapiten Bosne Žarko Varajić. – U Sarajevu su nas namučili, usporili su igru, nikako nismo uspevali da razbijemo njihov uspavljujući ritam. Osim toga, nama je ova utakmica bila kruna svega. Poraz bi uništio sve naše dotadašnje napore i ambicije. Zato smo počeli onako nesigurno, nervozno uz dosta grešaka.
Nošeni podrškom bučnih navijača, košarkaši Olimpijakosa su tokom poluvremena održavali minimalnu rezultatsku prednost. U nastavku je odlično zaigrao centar Bosne Ratko Radovanović, koji je potpuno zaustavio najopasnijeg Grka Kastrinakisa. Gosti su pojačali odbranu, “proradio” im je i šut, i stvari su ubrzo došle na svoje mesto, na radost nekoliko stotina Bosninih navijača u dvorani u Pireju.
Tako su Sarajlije završile takmičenje u finalnoj grupi na drugom mestu, ispred Reala, i obezbedile učešće u superfinalu u Grenoblu.