Maratonska trka je u programu takmičenja od prvih Olimpijskih igara modernog doba 1896. godine u Atini. Prvi pobednik bio je Grk Spiridon Luis.

Najteža atletska disciplina oduvek je imala svoje junake, tragičare, obilovala kontroverznim i nezaboravnim momentima … Podsetimo se onih maratonaca koji su u ekstremnim naporima pokazali neverovatnu snagu volje, hrabrost i istrajnost … Oni nisu trijumfovali, nisu postali olimpijski šampioni, ali su opet pobednici jer nisu odustajali …

Na Olimpijskim igrama u Londonu 1908. godine prvi put je održana maratonska trka na stazi dugoj 42 kilometra i 195 metara. Do tada je dužina maratona iznosila 40 kilometara.

Dvadesetčetvrtog jula 1908. godine, po neobično toplom i sparnom vremenu, 27 takmičara iz 11 država upustilo se u maratonsku avanturu.

Mladi 22-godišnji Italijan Dorando Pietri sjajno je trčao i stekao veliku prednost nad konkurentima, ali je precenio svoju snagu. Čim je kročio na atletsku stazu, svima na stadionu bilo je jasno da je potpuno iscrpljen – krenuo je u pogrešnom smeru, zateturao se i srušio …

Nekako je uspeo da se pridigne, ali je nakon nekoliko nesigurnih koraka ponovo pao. Cilj je bio daleko, a drugoplasirani Amerikanac Džoni Hejs se ubrzano približavao stadionu.

Pietri više nije mogao da trči, samo je teturao i padao. Čak pet puta se srušio tokom poslednjeg kruga …

Gotovo nesvesnog i obamrlog Doranda sudije su iznova masirale, oporavljale i podizale, omogućivši mu da sam uđe u cilj, na opšte oduševljenje publike. Jedan od sudija koji mu je pomagao bio je ser Artur Konan Dojl, pisac serije romana o Šerloku Holmsu.

Hejs je stigao drugi, a Britanac Čarls Heferon treći. Pietri je poslednjih 350 metara “”trčao” čitavih deset minuta.

Sve je bilo spremno za ceremoniju proglašenja pobednika, italijanska zastava već je bila zakačena za najviši jarbol, kada su Amerikanci uložili i zvaničnu žalbu na pobedu Pietrija.

Epilog: Zbog pomoći koju je dobio u finišu trke, Italijan je diskvalifikovan, a olimpijskim šampionom proglašen je Hejs. Heferon je uzeo srebrnu, a još jedan Amerikanac Jozef Foršou bronzanu medalju.

Hrabrost i upornost malenog Italijana oduševili su svet, pa mu je engleska kraljica Aleksandra (supruga kralja Edvarda Sedmog) dodelila poseban pehar.

Pietri je ušao i u pesme – jedan od najuglednijih američkih kompozitora i tekstopisaca prvih decenija 20. veka Irvin Berlin, autor pesama “Bože, blagoslovi Ameriku”, “Beli Božić”, “Nema biznisa do šou biznisa” napisao je pesmu “Dorando” …

Sedamdeset i četiri atletičara iz 41 zemlje (među njima i Jugosloven Nedeljko-Nedo Farčić) startovali su 20. oktobra u maratonskoj trci na Olimpijskim igrama u Siduad Meksiku 1968. godine.

Trijumfovao je Etiopljanin Mamo Volde, drugi je bio Japanac Kenđi Kimihara, a treći Majk Rajan sa Novog Zelanda.

Ali istinski heroj te trke bio je jedan atletičar iz Tanzanije …

Prošlo je više od sat vremena od kada su prvoplasirani maratonci ušli na Olimpijski stadion, a dvadesetak minuta od kada je poslednji takmičar, Zambijac Enoh Nvemba prošao kroz cilj.

Stadion se skoro već ispraznio, ostala su samo službena lica i nekoliko hiljada gledalaca …

A onda se u tunelu stadiona pojavio on. Džon Stiven Ahvari!

Na 19. kilometru neko je sapleo Ahvarija koji je pao i teško povredio desno koleno. Lekari su mu na licu mesta previli povređeno mesto i preporučili da odustane, ali hrabri Tanzanijac nije hteo ni da čuje.

Hramajući više od 20 kilometara, Ahvari je ipak završio trku u vremenu tri časa, 25 minuta i 17 sekundi.

Kada su ga nakon trke pitali zašto nije odustao, Ahvari je odgovorio: “Moja zemlja me nije poslala na put dug osam hiljada kilometara da bih startovao u trci, već da bih je završio.”

Svet ga nije zaboravio. Bio je ambasador dobre volje za Olimpijske igre 2008. godine u Pekingu, a u rodnoj Tanzaniji je uoči ovih Igara nosio i olimpijski plamen.

Zbog ekstremnih napora kojima su izloženi učesnici maratona, ženama je dugo zabranjivano da se na olimpijskim igrama takmiče u ovoj disciplini.

Premijerno izdanje ženskog maratona održano je 5. avgusta 1984. godine u Los Anđelesu, uz učešće 50 atletičarki iz 28 država.

Scene koje su tada viđene iznova su pokrenule rasprave da li je odluka da se ženama dozvoli učešće u najtežoj atletskoj disciplini bila ispravna.

Zlatnu medalju osvojila je domaća takmičarka Džoan Beno. Srebrom se okitila Grete Valc iz Norveške, dok je Portugalka Roza Mota osvojila bronzanu medalju.

Švajcarkinja, 39-godišnja Gabrijela Andersen-Šis stigla je na cilj kao 37., ali je u finišu trke prošla agoniju sličnu onoj koju je 76 godine ranije pretrpeo Dorando Pietri …

Gledaoci na Olimpijskom stadionu u Los Anđelesu bili su neposredni svedoci nečega što je umnogome podsećalo na ono što su gledali na oštećenom crno-belom snimku iz Londona 1908. godine. Andersen-Šis je poslednjih nekoliko stotina metara teturala na “gumenim” nogama, praćena pomešanim osećanjima gledalaca – divili su se njenoj hrabrosti i istrajnosti, ali bili uplašeni, zabrinuti zbog njene iscrpljenosti …

Službena lica su sve vreme išla pored nje, ali joj osim verbalne podrške, nisu pružili drugu pomoć, jer bi to značilo automatsku diskvalifikaciju. Članovi medicinskog osoblja su nakon trke, na opasku da je trebalo da joj pomognu zbog stanja u kojem se našla, odgovorili da, uprkos tome da nije imala potpunu kontrolu nad pokretima, bila je sve vreme svesna gde se nalazi i u kom pravcu treba da se kreće.

I bili su u pravu. Švajcarkinja se brzo oporavila i već nedelju kasnije istrčala jednu trku u Ajdahu.