Olimpijske igre u Minhenu bile su prve na tlu Nemačke posle onih 1936. godine u Berlinu kada je ovaj najveći svetski sportski događaj poslužio Hitleru za samopromociju i glorifikaciju nacizma.

U želji da sa sebe skinu teško breme istorijskih dešavanja nastalih nedugo nakon tih Igara, Nemci su pokušali da prikažu sebe u jednom potpuno novom, demokratskom i miroljubivom svetlu.

Olimpijske igre u Minhenu 1972. godine imale su moto “vedre Igre”. Zvanični logo Igara bilo je stilizovano Sunce. Volonteri i službena lica bili su obučeni u narandžastu i nebesko plavu garderobu, a za maskotu je izabran dobroćudni pas-jazavičar Valdi, koji je sav bio u veselim bojama. Na njemu nije bilo crne i crvene boje, jer bi one mogle nekoga da asociraju na boje nemačke Nacionalsocijalističke partije, koja je nanela toliko zla čovečanstvu kasnih tridesetih i u prvoj polovini četrdesetih godina 20. veka.

Organizator se trudio da bude gotovo neprimetno prisustvo bilo kakvih uniformi (policijskih ili vojnih) u Olimpijskom selu ne želeći da kod nekih sportskih delegacija one probude neprijatne emocije.

Ali, ma koliko se organizatori trudili da ničim ne podsete na traumatične događaje i istorijske epohe, Minhen je delio sudbinu čitavog čovečanstva, podeljenog i međusobno suprostavljenog. Tinjajuća kriza na Bliskom istoku koja je pretila da se razbukta u ogroman požar, hladnoratovska blokovska podeljenost Evrope na “demokratski Zapad” i “komunistički Istok” i svakodnevne akcije američke avijacije prema ciljevima u Severnom Vijetnamu bili su svakodnevnica tadašnjeg sveta.

U takvoj atmosferi dogodio se 5. septembar. Najcrnji dan u istoriji olimpizma posle kojeg su vedre i šarene Igre u Minhenu postale sumorne i tragične …

Bio je utorak, rano jutro, oko pet časova i deset minuta, kada su osmorica komandosa palestinske organizacije “Crni septembar” preskočili zaštitnu ogradu i upali u zgradu gde je bila smeštena olimpijska ekipa Izraela. Dva terenska radnika pošte primetili su mladiće sa sportskim torbama kako preskaču ogradu, ali su pomislili da se radi o sportistima koji se vraćaju nakon provoda u gradu.

Došlo je do kraćeg sukoba, napadači su zapucali i na licu mesta su stradala dva Izraelca, treneri izraelskih rvača i boksera. Uzeli su devet izraelskih sportista kao taoce.

Pucanj je probudio doktora olimpijske ekipe Istočne Nemačke, koji je o tome odmah obavestio policiju. Ubrzo je Olimpijsko selo bilo načičkano policajcima i vojnicima u punoj borbenoj opremi. Pristigla su oklopna vozila i kamioni natovareni kutijama koje prave dimne zavese.

Jedan od svedoka napada bio je i tada naš najbolji dugoprugaš Dane Korica, koji je 4. oktobra 2009. godine u intervjuu za beogradske dnevne novine “Blic” pričao o svom stresnomm iskustvu iz Minhena:

– Sa terase svoje sobe u olimpijskom selu gledao sam kako se teroristi organizacije „Crni septembar“, sa belim kabanicama i lakim naoružanjem u rukama, prikradaju preko krovova paviljonu gde su smešteni sportisti iz Izraela.
Začuli su se pucnji, brzo sam legao na pod sobe. Olimpijada u Minhenu je prekinuta na jedan dan, došao je i nemački kancelar Vili Brant, spustio se helikopterom nasred olimpijskog sela u kojem su već bili tenkovi …

Elem, organizator je prvobitno pokušao da teroristima ponudi ogromnu sumu novca, čak i nemačke taoce u zamenu za oslobađanje izreaelskih sportista, ali napadači su odgovorili ispisivanjem zahteva na cedulji, koju su bacili kroz prozor.

Ultimatum je sadržao nekoliko uslova. Prvo, zahtevali su da Izrael iz svojih zatvora do podneva pusti preko 200 palestinskih i drugih nearapskih zatvorenika, kao i da zapadnonemačke vlasti oslobode Ulriku Majnhof i Andreasa Badera, lidere militantne levičarske grupe “Frakcija crvene armije”, poznatije kao “Bader-Majnhof”.

Ostali uslovi odnosili su se na način kako bi trebalo obaviti razmenu palestinskih zatvorenika i izraelskih talaca. Taoci moraju avionom bilo koje neizralske kompanije da budu prebačeni u bilo koju arapsku prestonicu, izuzev libanskog Bejruta i jordanskog Amana. Tek nakon toga počeće pregovori sa zapadnonemačkom vladom o prebacivanju izraelskih talaca u Izrael, istovremeno sa sigurnim odlaskom napadača iz Zapadne Nemačke.

Već pre deset sati u Olimpijsko selo pristigli su predsednik Organizacionog komiteta igara u Minhenu Vili Daum, šef minhenske policije i glavni odgovorni za bezbednost Igara Manfred Šrajber i nemački ministar unutrašnjih poslova Hans Ditrih Genšer.

Olimpijski tim Istočne Nemačke još je tog prepodneva evakuisan iz svog paviljona jer se nalazio na suprotnoj strani od izraelskog.

Izrael je nedugo po saznanju o zločinu, zatražio da se Igre prekinu i odbio bilo kakve pregovore sa otmičarima.

Plivač Mark Špic, Jevrejin sa američkim državljanstvom, koji je upravo u Minhenu postavio postavio novi rekord olimpijskih igara po broju osvojenih zlatnih medalja (7), u izjavi za medije iskazao je bojazan za svoju bezbednost i zamolio za pojačanu zaštitu.

Istog dana, uz jaku policijsku pratnju, Špic je odveden na minhenski aerodrom odakle je ubrzo napustio Nemačku i vratio se u SAD.

Napadači su svoj ultimatum produžili prvo do 15, a zatim i do 17 časova, kada su u izraelski paviljon ušli pregovarači, nemački ministar Hans Ditrih Genšer i gradonačelnik Olimpijskog sela Valter Treger.

Nakon mukotrpnih pregovora, napadači su oko 19 časova pristali da se sa taocima autobusom prevezu do glavnog trga Olimpijskog sela, gde će ih čekati helikopteri za prebacivanje na vojni aerodrom Firstenfeldbruk, pedesetak kilometara od Minhena, a odatle bi avionom svi zajedno odleteli za Kairo. Bio je to blef zapadnonemačkih vlasti, s obzirom da je Egipat odbio da na bilo koji način učestvuje u talačkoj krizi. Cilj je bio da se teroristi izvuku iz zgrade.

Oko 22 časa stigao je autobus koji je osam napadača i devet talaca, zavezanih ruku i sa povezima preko očiju, odvezao nekoliko stotina metara dalje do trga gde su se spustila dva vojna helikoptera marke Bell UH-1.

Helikopteri su sleteli na aerodrom nešto iza 22 časa i 30 minuta. Deset minuta kasnije izašla su dva napadača da provere avion “Boing 727” kojim je trebalo da polete za Egipat.

Nemačka vlada odlučila je još ranije da ni po koju cenu neće dozvoliti da otmičari sa izraelskim taocima napuste tlo Nemačke. Procenjeno je da će teroristi likvidirati taoce čim napuste SR Nemačku i da oni već znaju da je zvanični Izrael odbio da oslobodi Palestince iz svojih zatvora.

Ideja je bila da policajci jednim “blic-krigom” savladaju teroriste još u Olimpijskom selu. Tamo su poslati pripadnici granične policije, ali oni nisu bili obučeni za protivrteroristička dejstva. Iz Olimpijskog sela nisu isterani predstavnici medija, pa je došlo do apsurdne situacije da su teroristi na televiziji mogli da prate kako im se policija prikrada. Zato je akcija spasavanja propala.

Kako ništa nije učinjeno dok su kidnaperi još bili u zgradi, niti dok su se kretali ka autobusu, aerodrom je bio poslednja prilika. Oko piste je bilo raspoređeno pet snajperista, a u “Boingu 727” su se nalazili policajci obučeni u uniforme letačke posade. Mislilo se da je pet snajperista dovoljno jer su ministar Genšer i gradonačelnik Olimpijskog sela Treger tokom pregovora sa teroristima u izraelskom paviljonu pogrešno procenili da ih je bilo najviše 4-5. Tek na aerodromu, prilikom izlaska iz autobusa shvatili su da ih je više.

Masakr na aerodromu počeo je u trenutku kada je snajperista otvorio vatru na dvojicu napadača koji su bili van helikoptera.

Tada su teroristi počeli da pucaju na sve strane, a jedan od njih je aktivirao bombu u jednom od helikoptera, raznevši sebe i taoce. Tokom pucnjave stradalo je svih devet izraelskih talaca, jedan policajac i pet terorista. Dvojica su bila ranjena, osmi je uspeo da pobegne, ali su ga ubrzo uhvatili na parkingu aerodroma. Četvorica članova posade helikoptera uspeli su da pobegnu teroristima. Sve se završilo 6. septembra, sat i trideset minuta posle ponoći, nakon dvočasovne razmene vatre.

Međutim, predstavnik za štampu zapadnonemačke vlade Konrad Alers te noći obavestio je medije da je akcija tekla po planu i da su taoci spašeni. Nemačka televizija pola sata posle ponoći izvestila je da je u akciji stradao samo jedan policajac.

Tek oko zore usledio je šok – bavarski ministar unutrašnjih poslova Oto Merk objavio je pravi epilog ove drame …

Sva takmičenja prekinuta 5. septembra, nastavljena su sledećeg dana od 17 časova. Tako je odlučio MOK na čelu sa Amerikancem Ejverijem Brendidžom, koji je na komemoraciji održanoj na prepunom Olimpijskom stadionu 6. septembra svoj govor završio rečima: “Igre moraju da se nastave”.

Tako nisu mislil svi. Olimpijski timovi Izraela, Egipta, Filipina i Alžira su se povukli sa Igara, kao i neki članovi holandske i norveške ekipe. Izraelska javnost osudila je brzopletu, nespretnu, pa i bezumnu akciju zapadnonemačke policije i zamerila organizatorima Igara na nedovoljno jakim merama bezbednosti koje su i dovele do ovog masakra, nezapamćenog u istoriji olimpizma. Mnogi su prstom upirali na glavnog odgovornog za bezbednost Igara Manfreda Šajbera, koji je u danima koji su prethodili zločinu, uprkos brojnim informacijama da se pripremaju terorističke akcije, uveravao novinare da će Igre proteći u najboljem redu.