Iako nije napravio zavidnu karijeru, jedan igrač ostaće zapisan u istoriji jugoslovenskog fudbala po brzini kojom je prešao put od potpunog anonimusa, nepoznatog i najboljim poznavaocima ove igre, do člana najbolje jedanaestorice državnog tima Jugoslavije.

Mišo Krstičević je još u proleće 1978. godine igrao fudbal u rodnom Metkoviću, u Neretvi, članu Hrvatske lige – jug.

– Još pre dva meseca igrao sam u Neretvi, pripremao se za novo prvenstvo, a o velikom klubu (Hajduku) mogao sam kao i mnogi u Dalmaciji samo da sanjam – pričao je Krstičević za sportski nedeljnik “Tempo”. – Istina, govorili su mi u Metkoviću da sam “zreo” da zaigram u velikom klubu, ali znate, to su bili samo prazni razgovori, fudbalska naklapanja. Ništa konkretno.

I onda je jedan moj prijatelj, inženjer Tomić, pošto poznaje nekadašnjeg prvotimca “belih” Sinišu Fulgozija, tražio od njega da me Hajduk pozove na probu.

I, zaista, ubrzo je poziv stigao, ali da dođem da vežbam sa omladincima! Na to nisam pristao, jer sam već bio u dvadesetoj godini. Tek kad mi je rečeno da će me isprobati (Tomislav) Ivić, odlučio sam poći u Split …

Podsetimo, Ivić je tvorac najtrofejnije Hajdukove generacije sa kojom je u periodu između 1973. i 1976. godine osvojio dva prvenstva i četiri kupa.

Nakon kraćeg boravka u amsterdamskom Ajaksu, vraća se 1978. godine u Split i već naredne sa Hajdukom uzima još jednu šampionsku titulu.

Proslavljeni trener je u Krstičeviću prepoznao igrača idealnog za njegov koncept totalnog fudbala. On je bio igrač nepresušne kondicije, sa širokim radijusom kretanja, disciplinom u igri, preciznim pasom i silovitim udarcem.

Ivić je za njega rekao:

– Nameće se ovaj momak iz Neretve. Vrlo je talentovan, što je najvažnije, misli na terenu. Zaista pravi fudbaski intelektualac. Ako bude radio marljivo, brzo će napredovati …

Samo šest dana pre starta šampionata, uoči utakmice prvog kola Zagreb – Hajduk (1:1) odigrane 13. avgusta 1978. godine, Mišo je potpisao profesionalni ugovor sa splitskim velikanom.

Već protiv Zagreba u Kranjčevićevoj zauzeo je mesto na Hajdukovoj klupi, a samo 20-ak dana kasnije zaigrao je od prvog minuta protiv Budućnosti u tadašnjem Titogradu (pobeda domaćina 2:1).

Odličnim igrama protiv kruševačkog Napretka (4:0) u sledećem kolu i austrijskog Rapida (trijumf Hajduka 2:0 u Splitu) u Kupu pobednika kupova stekao je status standardnog prvotimca. Te sezone upisao je 31 prvenstveni nastup i bio je četvrti strelac kluba sa osam pogodaka. Više nastupa (po 32) od njega imali su samo Boriša Đorđević, Šime Luketin i Vedran Rožić.

Kao što smo rekli, Krstičević je tek početkom avgusta 1978. godine iz hrvatskog niželigaša stupio na najveću fudbalsku scenu, a već prvog aprila sledeće godine debitovao je kod Miljana Miljanića u reprezentaciji, u kvalifikacionom meču za Evropsko prvenstvo protiv Kipra u Nikoziji. Ušao je u igru umesto Anta Miročevića u 83. minutu. Njegova pozicija: defanzivni vezni.

Već u junu iste godine sa svojim novim saigračima slavio je osvajanje šampionske titule, poslednje Hajdukove u istoriji jugoslovenskih prvenstava.

Drugi nastup u najboljoj reprezentaciji zabeležio je 13. juna u prijateljskom susretu sa Italijom u Zagrebu. Odigrao je svih 90 minuta velike utakmice u kojoj su “plavi” rezultatom 4:1 naneli jedan od najtežih poraza “azurima” u međusobnim odmeravanjima snaga.

Krstičević je treći reprezentativni nastup ostvario 16. septembra na beogradskoj Marakani. Bila je to posebna čast za sve koji su se tada pojavili u dresu sa državnim grbom, jer je to bio oproštajni meč Dragana Džajića, a protivnik aktuelni šampion sveta Argentina, koja je pobeđena sa 4:2.

Krstičević je opet odigrao čitavu utakmicu.

Mišo se već ranije ustalio kao standardni član mediteranske reprezentacije Jugoslavije i sa njom krajem septembra 1979. godine osvojio zlatnu medalju na Mediteranskim igrama u Splitu.

U julu 1980. godine kao član olimpijske reprezentacije osvojio je četvrto mesto na Olimpijskim igrama u Moskvi. “Plavi” su u borbi za bronzu poraženi od domaćina rezultatom 0:2.

Iako je sve nagoveštavalo izuzetnu klupsku i reprezentativnu karijeru, to se ipak nije dogodilo. Krstičević je sakupio samo sedam nastupa u najboljoj jugoslovenskoj selekciji, uz jedan pogodak. Poslednji put je zaigrao za “plave” 27. avgusta 1980. godine u Bukureštu protiv Rumunije, u okviru Balkanskog kupa. Domaćini su slavili sa 4:1.

Ono što je takođe interesantno jeste da je do te utakmice Krstičević imao stopostotni učinak u najboljoj reprezentaciji: Kipar 3:0, Italija 4:1, Argentina 4:2, Španija 1:0, Rumunija 2:0 (bio je i strelac prvog gola) i Poljska 2:1.

Ušao je u istoriju i po još jednom osnovu – postigao je poslednji pogodak za Hajduk na Starom placu pre preseljenja na Poljud, protiv zagrebačkog Dinama, 5. septembra 1979. godine. Utakmica je završena bez pobednika – 1:1.

Pre odlaska u pečalbu, tačnije u nemački Rot-Vajs Obehauzen, Krstičević je nastupao za Rijeku i mostarski Velež. Sa “rođenima” je osvojio nacionalni kup 1986. godine.