Banjalučanin Marijan Beneš, bivši amaterski i profesionalni šampion Evrope u boksu, oduvek je privlačio pažnju ne samo svojom sportskom karijerom nokautera bez premca, već i pričom van ringa.

Zagrebački sportski nedeljnik “Sportske novosti” je tokom 1979. godine iz pera Aleksandra Ravlića objavio feljton o legendi jugoslovenskog boksa pod nazivom “Marijan Beneš, kockar u ringu”.

Prenosimo delove teksta u kojem sam Beneš govori o svom najtežem boks-meču. Bilo je to 1977. godine dok je Marijan kao član banjalučke Slavije još uvek nastupao u amaterskoj konkurenciji.

– To Prokuplje nikada neću zaboraviti. Slavija je trebalo da boksuje sa Topličaninom. Radilo nam se o naslovu vicešampiona. Bilo nam je stalo do toga. Susret je trebalo da se održi 29. januara 1977, a nešto kasnije sledio je turnir “Beogradski pobednik – prisećao se Beneš.

Međutim, zbog onoga što je sledilo, Beneš nije učestvovao na “Pobedniku”.

– U tom Prokuplju pokazao je Beneš svoje ljudske i sportske vrline – pričao je jednom Sredoje Zekanović. Taj debeljuškasti vispreni Sredoje ispričao je kako je izgledao njegov susret sa Marijanom u beogradskom horelu “Nacional”, gde se Beneš dovezao svojim automobilom nakon što je ekipa otputovala autobusom u Prokuplje.

Pre nego što nastavimo priču, mali podsetnik ko je bio Sredoje Zekanović. Zekanović je legenda banjalučkog sporta, jedan od osnivača Bokserskog kluba “Slavija”, čiji je bio trener, direktor i predsednik. Stvorio je mnoge boksere, među kojima su najpoznatiji Beneš i olimpijski pobednik Anton Josipović.

– Čim je došao, potražio me je i saopštio da je bolestan – nastavio je Zekanović. – Pre toga me zakleo detetom da nikome ništa ne kažem. Čim sam čuo o čemu se radi, savetovao sam mu da se vrati u Banja Luku, da se leči. Odbio je. Želeo je da putuje u Prokuplje, da tamo odluči hoće li na ring ili ne. Dobro sam ga poznavao i nije mi bilo druge nego da postupim kako traži.

Marijan o tome kaže:

– E, povraćalo mi se već u automobilu čim smo pošli iz Banja Luke. Prijatelj medicinski tehzničar odmah mi je rekao da je to žutica. Nagovorio me da svratimo u Bosansku Gradišku, da me pregledaju tamošnji lekari. Utvrdili su: infektivna žutica.

Zahtevali su da se odmah vratim kući. Kako da se vratim kad Slavija ima izglede da bude najmanje vicešampion Jugoslavije? Odlučim tako da idem u Prokuplje. Bio sam kapiten ekipe, trebalo je da boksujem u srednjoj kategoriji jer samo tako možemo da osvojimo bodove.

U Beogradu sam dobio posebnu sobu i posebnu hranu. U Prokuplju, kada sam došao na pregled, dežurni lekar me nije ni pregledao jer su reprezentativci uvek imali neke privilegije. Kako da sumnja u mene, kako da pomisli da bi tako težak bolesnik navukao rukavice i boksovao.

Obuzela me depresija. Sve što sam pojeo, povratio sam, a trebalo je da boksujem protiv poluteškaša. Ja, velteraš! Kako doći do tih kilograma?

Sredoje Zekanović nastavlja ovu priču:

– Predsednik kluba Prnja i ja odlučili smo da nagovorimo Marijana da ne boksuje. Bio je tvrdoglav. Uporan. Kada je izašao na ring, bojao sam se da gledam. Izašao sam iz dvorane i osluškivao.

Sam Beneš do u detalja opisuje Tantalove muke u koje je zapao dok nije popio toliko sokova da bi imao stotinu grama preko 71 kilogram, dovoljno za nastup u srednjoj kategoriji s Bogdanovićem, opasnim protivnikom, višim za glavu. Čim je vaga pokazala dovoljnu težinu, požurio je u svlačionicu, da povrati …

– Osećao sam se očajno. Posle noći bez sna bio sam prilično gladan, a ne mogu da jedem. Rizikovao sam, iako je protivnik bio superspreman. Pa kud puklo, da puklo.

Ušao sam u ring nezagrejan, jer ni za to nisam imao snage. Povraćalo mi se, jetra me je pekla, a protivnik nasrće, osećajući valjda šansu protiv službenog šampiona države. Jednu ruku držim na stomaku. Čuvam jetru. Levom rukom pokušavam da pobedim. To mi i uspeva. Dva puta sam ga dovodio u nokdaun. Sudija mu je brisao krv, a meni je predah dobrodošao. Posle prve runde povratio sam sekundantu u peškir, ali sam se pravio kao da jednostavno pljuckam. Već mi je bilo loše, sve mi se vrtelo u glavi i osećao sam malaksalost. Oblio me hladan znoj …

U drugoj rundi isto. Protivniku, srećom, ni ne pada na pamet da me udari u želudac. Da je pokušao, verovatno bih se loše proveo. Kad sam ga udario levim direktom, bio je iznenađen; očekivao je široke krošeje. Tukao sam ga i u drugoj rundi, ali ni meni nije lako. Na kraju sam pobedio jednoglasnom odlukom sudija. Pobedio  u svom najtežem bokserskom meču.

Onako iscrpljen, smalaksao i preplašen šta će biti sa njegovim zdravljem, seo je u automobil i pojurio prema banjalučkoj bolnici. Zbog prebrze vožnje ostao je bez vozačke dozvole jer na dva policijska “stopa” nije stao.

Kad je dospeo u banjalučku bolnicu – srušio se.