Iz bogate riznice jugoslovenskog sporta u periodu između 1918. i 1991. godine izdvojeni su događaji i sportisti koji se mogu podvesti pod kategoriju “naj”. Izuzetni podvizi, neverovatni porazi, fantastične pobede, fenomenalne ekipe, ali i afere, skandali …

U ovom društvu probranih našli su se Leon Štukelj, Ratko Rudić, Igor Milanović, vaterpolisti Partizana i reprezentacije, košarkaši Jugoslavije, Slavko Šajber, fudbaleri Zvezde i reprezentacije, Đurđa Bjedov …

Najuspešnji sportista na olimpijskim igrama

Slovenac Leon Štukelj osvojio je tri zlatne, dve bronzane i jednu srebrnu olimpijsku medalju. U Parizu 1924. godine pobedio je u višeboju i na vratilu, u Amsterdamu 1928. godine trijumfovao je u vežbi na krugovima i osvojio dve bronze u višeboju (pojedinačno i ekipno), a na svojim trećim igrama u Berlinu 1936. godine dokopao se srebra u vežbi na krugovima.

Štukelj je prvi Jugosloven osvajač olimpijske medalje i prvi Jugosloven olimpijski šampion.

Najuspešnji klub

Vaterpolo klub “Partizan” je osnovan 1946. godine i u SFR Jugoslaviji je osvojio 17 titula državnog prvaka i 12 nacionalnih kupova. Do 1991. godine čak šest puta je bio šampion Evrope, a po jednom je trijumfovao u Kupu pobednika kupova i Super kupu.

PRVAK SFR JUGOSLAVIJE: 1962/63, 1963/64, 1964/65, 1965/66, 1967/68, 1969/70, 1971/72, 1972/73, 1973/74, 1974/75, 1975/76, 1976/77, 1977/78, 1978/79, 1983/84, 1986/87 i 1987/88.
POBEDNIK KUPA SFR JUGOSLAVIJE: 1973, 1974, 1975, 1976, 1978, 1979, 1982, 1984/85, 1986/87, 1987/88, 1989/90, 1990/91.
KUP EVROPSKIH ŠAMPIONA: 1963/64, 1965/66, 1966/67, 1970/71, 1974/75, 1975/76.
KUP POBEDNIKA KUPOVA: 1990/91.
SUPER KUP EVROPE: 1990/91.

Najveća afera

Četrnaestog juna 1986. odigrano je poslednje, 34. kolo fudbalskog prvenstva Jugoslavije. Postignuti su sledeći rezultati:

Sutjeska – Budućnost 5:5
Priština – Vardar 0:0
Sarajevo – Crvena zvezda 0:4
Velež – OFK Beograd 2:3
Osijek – Sloboda 2:1
Partizan – Željezničar 4:0
Vojvodina – Dinamo (Zagreb) 1:7
Čelik – Rijeka 1:1
Hajduk – Dinamo (Vinkovci) 5:3

Kolo pre kraja Crvena zvezda i Partizan bili su bodovno izjednačeni. U slučaju trijumfa Partizana nad Željezničarom u poslednjem kolu, Zvezdi je kao gostu Sarajevu trebala pobeda većom razlikom za barem jedan gol.

Sve utakmice poslednjeg kola predviđene su da počnu u isto vreme, ali je meč u Beogradu kasnio šest minuta zbog male svečanosti priređene napadačima Partizana Zvonku Vargi i Zvonku Živkoviću koji su karijeru nastavljali u inostranstvu.

Zvezda je u Sarajevu ubedljivo slavila protiv branioca titule, ali nedovoljno za trofej, jer su i “crno-beli” na Stadionu JNA postigli identičan rezultat.

Takođe, zagrebački Dinamo je u Novom Sadu protiv već drugoligaša Vojvodine jurio ne samo pobedu, već i što bolju gol-razliku, jer bi u slučaju kiksa Rijeke u Zenici izborio plasman u Kup UEFA.

Rijeka je, međutim, osvojila bod, sasvim dovoljan za izlazak u Evropu, kao i Čeliku za opstanak u elitnom fudbalskom duštvu. OFK Beogradu tako nije pomogla ni iznenađujuća 3:2 pobeda u Mostaru protiv Veleža. “Romantičari s Karaburme” morali su da se presele u niži rang takmičenja zbog lošije gol-razlike.

Davor Čop iz vinkovačkog Dinama i Miloš Bursać iz Sutjeske jurili su titulu prvog golgetera prvenstva. Bivši Hajdukovac Čop je na Poljudu postigao het-trik u porazu svoje ekipe i tako postao prvi strelac.

Predsedništvo Fudbalskog saveza Jugoslavije (FSJ), na čijem čelu je bio Slavko Šajber, poništilo je dan kasnije čitavo poslednje kolo zbog sumnje u regularnost šest mečeva: Sutjeska – Budućnost, Sarajevo – Crvena zvezda, Velež – OFK Beograd, Partizan – Željezničar, Vojvodina – Dinamo (Zagreb) i Čelik – Rijeka.

Svi ovi klubovi, izuzev novih drugoligaša Vojvodine i OFK Beograda, kažnjeni su sa šest bodova minusa na početku sledećeg prvenstva.

Partizan je odbio da odigra ponovljenu utakmicu sa Željezničarom, pa su Sarajlije meč dobile službenim rezultatom 3:0. Zvezda je u Sarajevu poražena sa 1:2.

U leto 1987. godine Sud udruženog rada i Ustavni sud zbog nedostatka dokaza o nameštanju utakmica poništili su odluku FSJ-a. Time su Partizanu priznate titule iz sezona 1985/86 i 1986/87, a oduzete Zvezdi i Vardaru.

Najneverovatniji poraz

Sedamnaestog jula 1986. godine u polufinalu Svetskog prvenstva u košarci u madridskoj “Palacio de Deportes de la Komunidad” sastali su se Jugoslavija i Sovjetski Savez.

Ekipa koju je sa klupe vodio Krešimir-Krešo Ćosić bila je mešavina iskustva i mladosti. Nastupe u Španiji obeležio je oproštaj legendarnog Dražena Dalipagića od reprezentacije, ali i stupanje 17-godišnjeg Vlada Divca na veliku košarkašku scenu. Prvi strelac i nosilac igre reprezentacije bio je Dražen Petrović, koga su domaća publika i mediji dočekali “na nož”, frustrirani činjenicom da je tih sezona Real bio redovna mušterija Cibone i pre svega žrtva Draženovih velemajstorskih igara.

“Plavi” su na putu do Sovjeta savladali Novi Zeland (118:81), Maleziju (131:61), Holandiju (95:74), Argentinu (87:68), Kanadu (83:80), Kinu (106:82) i Italiju (102:76), a jedini poraz pretrpeli su od SAD – 60:69.

U duelu su SSSR-om odlična kontrola igre i rezultata do pedesetak sekundi pre kraja meča – Jugoslavija je nakon koša Zorana “Dečeca” Čuture imala plus 9 – 85:76.

Ali onda trio Litvanaca u crvenim dresovima “zbornaje komande” čini nemoguće. Prvo gorostasni Arvidas Sabonis sa sedam metara iz koraka pogađa “trojku”. Tek što je susret nastavljen, Zoran Radović na svojoj polovini gubi loptu, Valdemars Homičus šutira bez oklevanja i pogađa nova tri poena. Protivnik je za samo šest sekundi napravio seriju 6:0!

Čutura je u posljednjem napadu Jugoslavije loptu iz auta prosledio mlađanom Divcu, ovaj je pod agresivnom odbranom protivnika napravio korake i lopta je izgubljena. Sovjetima je ostalo komotnih 12 sekundi da izbore produžetak …

Valdis Valters dve sekunde pre kraja zaobilazi Dražena Petrovića, diže se i pogađa “trojku” za izjednačenje! Stariji Petrović – Aleksandar, nakon utakmice je izjavio da je Valters sigurno nagazio liniju. Ali i da je ta tvrdnja tačna (mada ga snimak demantuje), teško da bi to bilo koji sudija u tom trenutku sudio … “Zbornaja komanda” slavila je u dodatnih pet minuta …

Jugoslavija je u meču za treće mesto deklasirala sa 117:91, ali je to bila slaba uteha.

Najdramatičnija pobeda

Opet je Madrid tog leta bio scenografija za još jednu neverovatnu utakmicu. Jugoslovenski vaterpolisti su 22. avgusta 1986. godine prvi put postali šampioni sveta, i to na izuzetno dramatičan način.

Posle četiri četvrtine finalnog duela sa Italijom bilo je 7:7. Igrali su se poslednji sekundi osmog (?!) produžetka kada je Igor Milanović, kod rezultata 11:11, na isteku poslednje sekunde pocepao mrežu “azura” i doneo zlatnu medalju Jugoslaviji.

Šta je rekao Milanović o tom golu:

– Bilo je tu mnogo čudnih stvari. Prvo, meni loptu dodaje (Dubravko) Šimenc koji u tom trenutku ima najjači šut na svetu, iako je potpno sam pet, šest metara. A šta on radi? Dodaje loptu, meni, koji sam pokriven.

Ispred mene je Alesandro Kampanja, jedan od najvećih italijanskih igrača. On pravi veliku grešku, napada me pogrešnom rukom. To vam je u vaterpolu kao u fudbalu da neko raširi noge – prosto moraš da mu proturiš i obiđeš ga. Tom greškom je praktično iznudio da ga prođem. Nikad to sebi nije oprostio, posle smo igrali zajedno u Romi pa smo pričali o tome.

Najveći skandal

Na Svetskom vaterpolo prvenstvu u kolumbijskom Kaliju Jugoslavija je zabeležila najlošiji plasman na nekom velikom takmičenju – zauzela je tek 13. mesto. Za taj neuspeh, međutim, nisu krivi igrači, već Međunarodna plivačka federacija (FINA).

Naime, reprezentativac Ratko-Rale Rudić, tada jedan od najboljih igrača na svetu, optužen je za doping, što nije dokazano, ali je kazna odmah usledila. Jugoslavija je dve utakmice izgubila bez borbe i poslata je u borbu za plasman od 13. do 16. mesta.

FINA je kasnije priznala svoju grešku, ali je šteta već bila načinjena. Jedino je Rudić tako dobio moralnu satisfakciju.

Rudić je pričao o tome:

– Bio je to svakako najteži trenutak u mojoj karijeri. Bio sam šokiran, ali i svi moji saigrači.

Igrali smo odlično i sad da nam se dogodi nešto tako. Jasno da nisam uzimao nikakav doping, to je posle i dokazano, iako smo u prvi trenutak pomišljali da nam je neko od konkurenata nešto podmetnuo.

Radilo se u stvari o tome da sam nakon utakmice sa Nemačkom dva do tri sata čekao da dam mokraću. Čekajući, pio sam koka-kolu i čak zapalio cigaretu. Tako se u mom organizmu stvorio kinin zbog koga im se učinilo da sam bio dopingovan.

Najveći uspeh

Ako uzmemo u obzir da je fudbal najpopularniji sport na svetu i da je Kup evropskih šampiona najznačajnija titula u klupskoj konkurenciji, onda se trijumf beogradske Crvene zvezde 29. juna 1991. godine u italijanskom Bariju može smatrati najvećim uspehom.

Najveći podvig

Pred Olimpijske igre u Meksiku 1968. godine u Plivačkom savezu Jugoslavije dvoumili su se da li 21-godišnju Đurđicu Bjedov, članicu splitskog “Mornara” treba uopšte slati na dalek i skup put. Neki su smatrali da na Igre umesto nje treba da ide Ljubljančanka Lidija Švarc.

Bjedov je ipak “na mala vrata” ušla u ekipu, uz objašnjenje da je ona tu da popuni žensku štafetu na 4×100 metara mešovito, u kojoj su još bile Mirjana Šegrt, Ana Boban i Zdenka Gašparac.

Epilog: “Đuke” je u Meksiku uzela dve medalje. Splićanka je 19. oktobra 1968. godine u finalnoj trci na 100 metara prsnim stilom osvojila zlatnu medalju u vremenu novog olimpijskog rekorda – jedan minut, 15 sekundi i osam desetinki, što je za jednu sekundu i šest desetinki bilo slabije od svetskog rekorda Amerikanke Keti Bol, koja je u trci zauzela tek peto mesto.

Đurđica je ćetiri dana kasnije sa vremenom novog nacionalnog rekorda 2:46,6 minuta uzela srebro na 200 metara prsno.

Na splitskoj Rivi dočekalo je 100 hiljada njenih sugrađana, a krajem te godine u izboru beogradskog sportskog dnevnika “Sport” proglašena je sportistom godine.

Najuspešnija ekipa na olimpijskim igrama

To su vaterpolisti. Do 1991. godine osvojili su tri (1968, 1984, 1988) zlatne i četiri (1952, 1956, 1964, 1980) srebrne medalje.

Najznačajniji uspeh

Ulazak fudbalske reprezentacije Jugoslavije među četiri najbolje na Prvom svetskom fudbalskom prvenstvu u urugvajskom Montevideu praktično predstavlja prvi veliki uspeh sportista nove države.

Zahvaljujući fudbalu za Jugoslaviju se čulo širom sveta, a u zemlji sport više nije tretiran kao zabava dokonih momaka.