Predrag Mijatović je za reprezentacije SFR Jugoslavije, SR Jugoslavije i Državne Zajednice Srbije i Crne Gore odigrao ukupno 73 utakmice i postigao 26 golova.
Od tih 26 pogodaka, čak njih sedam je upisao u dve utakmice “baraža” za Svetski kup 1998. godine. Može se reći da ta dva meča, pored pobedonosnog gola za madridski Real u finalu Lige šampiona 1998. godine, predstavljaju najblistavije trenutke u fudbalskoj karijeri popularnog Mijata.
Jugoslavija je kvalifikacije završila na drugom mestu Šeste grupe sa 23 boda, iza Španije sa 26 i ispred Češke Republike sa 16 bodova. U jesen 1997. godine čekale su je dve utakmice dodatnih kvalifikacija protiv reprezentacije Mađarske.
Bila je to sjajna generacija “plavih”, predvođena Piksijem Stojkovićem, Sinišom Mihajlovićem, Miroslavom Đukićem, Vladimirom Jugovićem, Ljubinkom Drulovićem, Dejanom Stankovićem, Savom Miloševićem … Među njima su bili i “čileanci”, fudbaleri koji su u Ćileu 1987. godine sa omladinskom reprezentacijom SFR Jugoslavije osvojili titulu šampiona sveta – golman Dragoje Leković, Branko Brnović i Mijatović …
Prvi meč odigran je 29. oktobra 1997. godine na stadionu Ferencvaroša u Budimpešti pred oko 13 hiljada gledalaca.
Sam početak meča nagovestio je fudbalsku rapsodiju igrača u belim dresovima. Mijatović je loptu dodao kratko do Jugovića, ovaj je šalje u dubinu šesnaesterca, gde Branko Brnović demonstrira sjajan prijem lopte i snalažljivost prilikom šuta – 0:1 u drugom minutu.
Tri minute kasnije Jugoslavija vodi sa 2:0. Siniša Mihajlović je izveo korner sa desne strane, onako kako samo on ume. Lopta je u čudnoj rotaciji letela prema golu, mađarski igrač na prvoj stativi jedva ju je izbio, ali samo do Miroslava Đukića koji sa pet metara glavom povećava vođstvo Jugoslavije.
U devetom minutu već je 3:0! Mijat je teledirigovanom loptom na desnoj strani šesnaesterca pogodio Savićevića, a as Milana se velemajstorskim potezom u trenutku našao sam ispred mađarskog golmana Šafara i rutinski završio akciju.
Nakon što je učestvovao u akcijama koji su prethodili prvom i trećem golu, Mijat je odlučio da se i sam upiše u strelce. I to tri puta …
Slaviša Jokanović je u 21. minutu pravovremeno uposlio Mijatovića koji je dolazio iza njegovih leđa. Dvadesetosmogodišnji Pogoričanin sjurio se u kazneni prostor i impresivnom jednostavnošću pogodio za 0:4.
Isti igrač je u finišu prvog poluvremena nokautirao grogiranog domaćina. Najbolje se snašao između dvojice defanzivaca Mađarske i naterao Šafara da u 41. minutu po peti put ide po loptu u mrežu …
Mijatovo poigravanje protivnikom nastavljeno je u 51. minutu kada je “ukrao” loptu, prošetao se kao po korzu kroz mađarsku odbranu i povisio na 6:0.
Selektor Jugoslavije Slobodan Santrač učinio je u 65. minutu najveću uslugu domaćinima – izveo je iz igre maestralnog Mijatovića, čoveka koji je te večeri bio jednostavno nezaustavljiv. Njegova zamena Milošević je posle centaršuta Gorana Đorovića sa leve strane u 67. minutu postigao i sedmi gol za goste.
Ostalo je još 23 minuta, sasvim dovoljno vremena i za dvocifrenu pobedu, ali više nije bilo želje. Žestoki ritam koji su nametnuli gosti naglo je splasnuo, što su Mađari iskoristili i preko Ileša postigli počasni pogodak u 87. minutu.
Na konferenciji za novinare nakon utakmice desio se skandal. Na pitanje jednog mađarskog novinara kako se oseća kao Crnogorac dok publika na tribinama skandira “Srbija, Srbija”, Dejan Savićević je odgovorio:
“Ne znam ko ste i čemu služi ovakvo pitanje. Ovo nije nikakav politički miting, ovo je sport, mi smo sportisti i naučite se redu …”
Odmah pošto je ovo izgovorio, Savićević je zajedno sa Mijatovićem napustio konferenciju za novinare.
Ovo je bio i ostao, izuzimajući utakmicu odigranu 10. juna 1908. godine, u kojoj su u Budimpešti deklasirani od Engleske rezultatom 0:7, najubedljiviji poraz Mađarske na domaćem terenu.
SR JUGOSLAVIJA: Kralj, Mirković, Đorović, Jokanović, Đukić, Brnović (Petrović), Jugović, Savićević (Govedarica), Mijatović (Milošević), Stojković, Mihajlović.
Iako je revanš, naravno, bio formalnost, na beogradskoj “Marakani” 15. novembra okupila se masa sveta – blizu 60 hiljada gledalaca. Svi su hteli da pozdrave učesnike Svetskog kupa u Francuskoj i uživaju u još jednom spektaklu, čiji je glavni akter ponovo bio Mijatović …
Savo Milošević je u Budimpešti zatvorio, a u Beogradu otvorio seriju golova, u 17. minutu, posle “skraćenog kornera” Piksija Stojkovića sa leve strane.
Mislilo se, ne može bolje. Mislilo se da je Mijatović u Budimpešti imao nalet inspiracije koji se ne dešava često.
Ali Mijat je u Beogradu odigrao još jednu simultanku sa Mađarima, još jednu utakmicu za čistu “desetku”. Kada je lopta bila u njegovim nogama, činilo se da je fudbal najjednostavnija igra na svetu. Ali nije. Stvar je u tome što sve savršene stvari izgledaju jednostavno …
Minut pre kraja prvog dela krenula je Mijatovićeva goleada. Stojković je opet asistirao, ovaj put sa desne strane … Začetnik akcije bio je Siniša Mihajlović.
Samo minut kasnije Mijatović je kao stena nezadrživ u prodoru. Ruše ga, on se podiže i valja dalje ka golu .. Mađar Keresturi u očaju startuje na njega s leđa i ponovo ga obara, ovaj put u kaznenom prostoru – prekršaj za najstrožu kaznu! Sjajni Mijat je precizan sa bele tačke.
U 70. minutu mat u četiri poteza – Golman Dragoje Leković istrčava posle kornera gostiju i sigurno hvata loptu. On je odmah baca Stojkoviću koji je započeo filigranski preciznu akciju i pronašao Savićevića na 40 metara od gola Mađarske.
Kako se taj majstor samo okrenuo i poslao dubinsku loptu Mijatoviću koji je bio u punom sprintu! Ovaj vara izašlog golmana Baboša, majstorskim “lažnjakom” baca ga na travu i iz teške pozicije postiže svoj treći, a četvrti gol Jugoslavije.
Tačku na dvodelnu fudbalsku simfoniju postavio je, a ko drugi nego Mijatović, dva minuta pre kraja.
Posle još jednog nestvarno dobro odigranog kontranapada “plavih”, Ljubinko Drulović kao metak je proleteo pored protivničkih igrača i sa sredine igrališta poslao pas ka Mijatoviću. Mađari su trčali za Mijatovićem, izašao je i golman Baboš, ali uzalud – lopta se po dvanaesti put u dve utakmice zakoprcala u njihovoj mreži.
Sjajne igre Mijatovića u Realu i reprezentaciji nisu prošle nezapaženo, jer je na kraju 1997 godine osvojio drugo mesto u izboru “Frans fudbala” za najboljeg igrača sveta, iza Brazilca Ronalda a ispred Francuza Zinedina Zidana …
SR JUGOSLAVIJA: Kralj (Leković), Mirković, Đorović, Jokanović (Drulović), Đukić, Brnović, Milošević (Petrović), Savićević, Mijatović, Stojković, Mihajlović.
Na konferenciji za novinare posle utakmice, Milošević je, obrazlažući svoje neslaganje sa pojedinim novinarima, koji se često služe poluistinama i neistinama, otkrio jedan neprijatan detalj:
“Dokle sve to ide, najbolje govori primer koji se desio mom cimeru Željku Petroviću. Sinoć ga je zvao neki navijač i pretio mu ubistvom, navodno zbog toga što je igrao za hrvatsku reprezentaciju.”
A istina je bila da Petrović nije igrao za Hrvatsku. Međutim, kako su međunacionalne tenzije tada bile još uvek snažne, verovatno mu je zamereno što je po izbijanju sukoba u Hrvatskoj ostao da igra u zagrebačkom Dinamu, koji je napustio krajem 1991 .godine i otišao u špansku Sevilju.
SR Jugoslavija je na Svetskom kupu osvojila deseto mesto, ostvarivši dve pobede i po jedan remi i poraz. U “F” grupi je bila bolja od Irana i SAD (oba puta pobeda 1:0), a odigrala nerešeno sa Nemačkom 2:2 (posle vođstva 2:0).
U meču osmine finala, odigranom 29. juna 1998. godine u Tuluzu, Jugoslavija je poražena od Holandije rezultatom 1:2.