Jedanaestog decembra 1949. godine u Firenci,na stadionu “Đovani Berta”, pred oko 25 hiljada gledalaca, po kišnom vremenu, odigrana je “majstorica” za odlazak na Svetsko prvenstvo u Brazilu između Jugoslavije i Francuske.

Bio je to treći susret ove dve selekcije u nešto više od dva meseca. Devetog oktobra u Beogradu bilo je 1:1. Utakmica u Parizu, 30. oktobra u Parizu, završena je identičnim rezultatom, pa je o putniku na najveću svetsku smotru fudbala odlučivao treći meč na neutralnom terenu u Italiji.

Prvoslav-Boba Mihajlović doveo je Jugoslaviju u vođstvo u 12. minutu (gornja fotografija). Francuzi su samo minut kasnije preko Mariusa Valtera savladali našeg golmana Srđana Mrkušića, kome je ovo bio prvi nastup u državnom dresu posle Drugog svetskog rata.

Pri kraju utakmice, u 83. minutu, kada se već činilo da će i treći susret ove dve reprezentacije završiti rezultatom 1:1, Francuska je povela. Strelac Žan Lusjen.

U 87. minutu Zlatko Čajkovski oboren je u protivničkom šesnaestercu i sudija Đovani Galeati je dosudio najstrožu kaznu za Jugoslaviju. Dok se Rajko Mitić, koji je bio predviđen za izvođenje jedanaesteraca, nevoljno kretao prema lopti, dotrčao je strelac prvog gola Mihajlović i tražio da on puca. Hrabar potez s obzirom na visinu uloga.

Mihajlović je uhvatio zalet i šutirao u desnu stranu. Golman Abderahmar Ibrir pročitao je njegovu nameru, ali je udarac bio silovit i lopta se zakoprcala u mreži – 2:2! Utakmica je otišla u produžetke!

Pobedu Jugoslaviji i plasman na Svetsko prvenstvo doneo je Željko Čajkovski u 114. minutu. U situaciji koja nije “mirisala” na gol, mlađi brat poznatijeg Zlatka je na levom krilu, u želji da centrira, tako zahvatio loptu da je ona u visokom luku lobovala golmana Francuza i završila u mreži za konačnih 3:2.

Legendarni sportski novinar i radio-komentator Radivoje-Raća Marković prenosio je utakmicu iz Firence. Zbog štrajka italijanskih poštara nastao je haos u telefonskim linijama sa stadiona, tako da Marković uoči susreta uopšte nije dobio povratnu informaciju da li ga čuju iz Beograda. Bez obzira na to što će možda pričati “u prazno”, odlučio je da profesionalno obavi posao. I tek posle meča saznao je da je prenos išao, ali da se njegov glas jedva čuo i da su mu se reči teško razaznavale.

Ovo je bila jedna od najznačajnijih pobeda fudbalske reprezentacije posle Drugog svetskog rata. Inspirisan velikim trijumfom i Markovićevim trudom da svojim karakaterističnim stilom komentarisanja prenese svu dramatiku meča, pisac Branko Ćopić je sročio i stihove: “”Oj Radio, Radivoje, šta to moje uši čuju, naši kanda napreduju…”

NAPOMENA: U priloženom video-zapisu nedostaje pobedonosni gol Željka Čajkovskog …