Bio je prvi profesionalni sportski novinar u Jugoslaviji. Ime je stekao pišući za beogradski dnevnik “Politiku”. Kada je pisao, pisao je sa ljubavlju prema sportu. Ljubiša Vukadinović.
Pre Drugog svetskog rata igrao je u podmlatku beogradskih klubova BSK-a i Jugoslavije, ali je zbog povrede rano završio karijeru. Jugoslovenski fudbal je možda izgubio, ali je sportsko novinarstvo dobilo čoveka koji je nepresušnom energijom otkrivao ono lepo, plemenito, veliko i dramatično u sportu, naročito fudbalu.
Za Vukadinovića je vrhunac fudbalske igre bio – gol, bez obzira ko ga je postigao: “naši” ili “njihovi”. Maštovitost i nadahnutost kojima je u izveštajima opisivao golove bili su njegov zaštitni znak. Ovo je priča o golovima kako ih je opisivao Vukadinović.
“Mnogi golovi se pamte Reč je o golovima koji su odlučivali velike borbe, donosili dragocene trofeje, koji su postignuti efektnim udarcima ili su bili plod duhovitih ili lukavih akcija. Toj retkoj zbirci i Šekularac je juče dao svoj prilog. O njegovom golu dugo će se pričati, a oni koji nisu prisustvovali jučerašnjem meču zažaliće što su propustili priliku da se dive majstorstvu najveće klase.
Pošto se probio u kazneni prostor Korejaca, Šekularac se odjednom našao opkoljen grupom igrača. Nalazio se nedaleko od gol-aut linije i svi putevi pred njim bili su zatvoreni. Korejci su mu postepeno prišli sasvim blizu i gde god bi krenuo, naišao bi na prepreku.
Iz tog fudbalskog “ćorsokaka” Šekularac se izvukao zahvaljujući pravoj pustolovini: nogom je izbacio loptu uvis, učinio je to tri puta uzastopce i svaki put lobujući protivnike, otvarao sebi put kroz gusto zbijenu grupu fudbalera, koji su se kao omađijani kretali po pokretima njegovih ramena i odlazili čas levo čas desno, već prema tome gde ih je vešti fudbalski mađioničar slao. Kad je poslednji put lopta pala iz vazduha, pošto je prelobovao centarhalfa gostiju, Šekularac ju je dočekao levom nogom i besprekorno izvedenim volej-udarcem poslao je u mrežu (Šekijev gol je na snimku od 57. sekunde – op.a.).
Na stadionu JNA nije viđen takav gol. Gledaoci su bili toliko zadivljeni i očarani da su čak zaboravili i da pljeskaju. Čuo se samo žagor glasova i videla su se nasmejana, radosna lica …”
(JUGOSLAVIJA – Južna Koreja 5:1, kvalifikacije za Svetsko prvenstvo u Čileu, Beograd, 8 oktobar 1961. godine)
“Ran je doveo Nemce do četvrtfinala, on ih je doveo i u polufinale. To je čudo snage, energije i brzine. Kad krene – a krene obično iz duboke pozadine sa svog dela terena – valja se kao stena bačena nizbrdo i što više odmiče, sve je brži! On dribluje u punom trku. On krene u jednom pravcu i ne menja smer posle 15 i više metara, a onda skrene bilo gde i trči brže nego do tada! I što je najgore, posle tog ubitačnog sprinta koji zamara i zbog driblinga i borbe sa protivnicima, svejedno da li je dug 20 ili 40 ili više metara, kad ugleda gol on puca takvom snagom kao da se nije mrdnuo s mesta!
On je, srećom, retko imao loptu, možda deset puta u toku utakmice, ali kad god bi on krenuo u napad, čitava naša odbrana bi se uzburkala i sve više okolišavala. To je čudesan igrač, divovske snage, stabilan kao stub, čvrst kao granit.
U 12. minutu prvi napad Nemaca – i gol za njih! Ran je krenuo u akciju, ušao je u sredinu, pobegao na desno krilo, dribluje sve usput, i najzad, dospeva do našeg gola, oko jedan metar daleko od gol-linije, i iz takozvanog “mrtvog ugla” puca oštro po zemlji. Krivokuća se opružio, ali je lopta ispod njega uletela u mrežu.”
(JUGOSLAVIJA – SR Nemačka 0:1, Svetsko prvenstvo, Malme, Švedska, 19. jun 1958. godine)
“Defanzivna igra našeg tima štitila je naš gol, ali nije dovoljno opasno ugrožavala protivnički. Zato se stekao utisak da bismo se zadovoljili i nerešenim ishodom.
Pa ipak ovakva taktika omogućila je nekoliko brzih i prodornih juriša, koji su zaticali mađarsku odbranu nespremnu. Iz takvog jednog neočekivanog napada, Galić je doneo pobedu, koju je odbrana umela da sačuva uz pomoć većine navalnih igrača i po cenu najvećeg požrtvovanja.
Strelcima se ne mogu uputiti tolike pohvale, mada su se i oni svojski zalagali, pogotovo Galić, kapiten tima, koji je doživeo tu sreću da je učestvovao u svim radostima koje je naša mlada reprezentacija za poslednje tri godine doživela: u Parizu, Rimu, Santjagu i, evo, danas i u Budimpešti. On je bio igrač broj jedan u navali, a gol koji je postigao delo je snalažljivosti i izvanrednog požrtvovanja. Jerkovićev oštar udarac golman je odbranio, ali je ispustio loptu. Galić se našao u blizini, pritrčao je i bio dovoljno pribran da iz veoma teške situacije, kad se Sentmihalji prevrtao po travi i očajnički pokušavao da se dokopa lopte, postigne gol na taj način što je iz okreta prebacio loptu preko golmana u mrežu.”
(Mađarska – JUGOSLAVIJA 0:1, prijateljska, Budimpešta, Mađarska, 14. oktobar 1962. godine)
“Poslušaj me samo – govorio je Džajić Musemiću, kad god bi se sreli u drugom poluvremenu – samo centriraj, i ne brini, ja ću sigurno dati gol.”
Musemić ga je poslušao, a iskusni Mur naseo je kao dečak u 86. minutu kada je Džajić primio loptu grudima. Mur je bio ispred njega, zatim pored njega i za delić sekunde našao se iza protivnikovih leđa. Tamo ga je poslao Džajić posle vešte, jedva primetne varke ramenima. To je bilo veliko majstorstvo: osloboditi se asa kao što je Mur i imati pred sobom loptu i vremena da se izvede udarac na igrački način.
To je bio najuzbudljiviji trenutak utakmice.”
(JUGOSLAVIJA – Engleska 1:0, polufinale Kupa nacija, Firenca, Italija, 5. jun 1968. godine)
