Prvog maja 1974. godine, u meču 31. kola Fudbalskog prvenstva Jugoslavije u sezoni 1973/74, odigran je na Starom placu u Splitu derbi za pamćenje između domaćeg Hajduka i beogradske Crvene zvezde.

U igri je bio veliki ulog jer bi eventualnim trjumfom “crveno-beli” preskočili Splićane na tabeli i izjednačili se sa prvoplasiranim mostarskim Veležom.

Na teren je istrčalo čak 12 igrača koji će se koji mesec kasnije pojaviti u sastavu reprezentacije Jugoslavije na Svetskom kupu u Nemačkoj.

Pred oko 30 hiljada gledalaca, slavili su domaćini sa 4:1. Hajduk je ostao na čelu prvenstvene trke i na kraju osvojio titulu. Strelci su bili Slaviša Žungul (2), Ivica Šurjak i Brane Oblak za Hajduk, dok je Duuule Savić pogodio za goste.

Rezultat je ostao u senci serije incidenata. Legendarni sudija Dušan-Duća Maksimović podelio je dva crvena i sedam žutih kartona.

Maksimović je već u 13. minutu isključio Stanislava Karasija. Nakon jedne gužve u teren su uleteli treneri i rezervni fudbaleri obe ekipe, a temperamentni Karasi je došao u fizički sukob sa strategom “bilih” Tomislavom Ivićem.

Nakon tog bliskog susreta sa napadačem Zvezde, Ivić se našao na zemlji. Mediji iz zapadnog dela Jugoslavije pisali su da je Karasi šakom u glavu nokautirao trenera Hajduka, dok je sam Karasi kasnije izjavljivao da ga je samo odgurnuo u pokušaju da zaštiti svog mlađeg saigrača Pižona-Petrovića od agresivnog Ivića.

Zvezda je već od 28. minuta igrala sa devetoricom, jer je pre vremena u svlačionicu otišao i Jovan-Kule Aćimović, zato što je loptom u glavu gađao (i pogodio) sudiju Maksimovića.

Strasti se nisu smirivale kako na terenu tako ni na tribinama gde se nekoliko stotina vojnika, navijača gostujućeg tima, sukobilo sa domaćim “tifozima”. Bilo je na desetine povređenih, a vojnike je daljeg linča spasao jedan oficir Jugoslovenske narodne armije, koji je uz pretnju pištoljem naterao domaće navijače da ustuknu i tako uspeo da sa stadiona izvuče momke u sivomaslinastim uniformama.

Teren je u nekoliko navrata zasipan kamenjem i staklenim flašama, a nakon izjednačujućeg Zvezdinog gola u 14. minutu jedan gledalac je pretrpeo infarkt i kasnije preminuo.

Ono što se u tadašnjoj štampi nazvalo “fudbalskim ratom”, ponovilo se tačno 17 godina kasnije, na beogradskoj “Marakani”, 5. juna 1991. godine, u utakmici 36. kola nacionalnog prvenstva, poznatoj i kao poslednji susret ova dva rivala.

Meč je odigran pred oko 50 hiljada gledalaca, samo nedelju dana nakon što je Zvezda osvojila titulu prvaka Evrope i mesec dana posle poslednjeg finala kupa SFR Jugoslavije u kom su Splićani priredili senzaciju i majstorskim pogotkom Alena Bokšića usred Beograda pobedili favorizovanu Zvezdu i uzeli trofej. I taj susret je obilovao nesportskim potezima, a ti neraščišćeni računi kao da su čekali ovu utakmicu za naplatu …

– Bio je to rat Srba i Hrvata na terenu – rekao je posle utakmice glavni sudija Miroljub Ausec iz Sežane, koji je mogao da bude najsrećniji što je utakmicu uopšte priveo kraju. Isključio je Dragišu Binića i Sinišu Mihajlovića iz Zvezde i Hajdukovca Boška Anića. Pobedili su domaćini pogotkom Darka Pančeva u 64. minutu, iako su gosti burno protestovali tvrdeći da je golgeter “crveno-belih” gol dao rukom.

Utakmica je bila “zrela” da se izrodi u incident nesagledivih razmera več krajem prvog poluvremena. Nakon jednog duela Siniše Mihajlovića i Milija Hadžiabdića, dotrčao je Ante Miše, koji je zajedno sa Mihom odrastao u hrvatskom Borovu i pokušao da nastavi prepirku sa njim započetu u prošloj utakmici.

Dojurili su i ostali, među njima i za tuču raspoloženi Dragiša Binić, koji je gurnuo Slavena Bilića. Ovaj je pao preko svog saigrača Hadžiabdića, koji je povređen i dalje ležao na travi. U teren je ušao strateg Hajduka Stanko Poklepović i odjednom se našao lice u lice sa Binićem.

– Bilo je: ili on ili ja! – pokušao je odmah nakon meča svoj potez da opravda napadač Zvezde. Binić je, ni pet, ni šest, reagovao u stilu Karasija pre 17 godina. Postao je drugi fudbaler Zvezde koji je nokautirao trenera splitskog tima, uspostavivši tako jednu neobičnu tradiciju …

Bina je dvadeset godina kasnije o tom incidentu pričao:

“Uvek sam imao kratak fitilj i čim bih video da neko dira mog saigrača, pao bi mi mrak na oči. Skoblar je bio trener Hajduka kada smo izgubili u finalu Kupa i tada nas je jako razljutio svojim provokacijama. Bio je to svojevrstan revanš. Naime, neko je Mihajlovića gurnuo, ja sam skočio, udarao svuda. Posle je i Poklepović nešto dobacio i reagovao sam”.

Naime, nakon trijumfa u Kupu Josip-Joško Skoblar napustio je kormilo Hajduka i na njegovo mesto došao je Stanko Poklepović. Anegdota kaže da je Binić bio ubeđen da je nokautiao Skoblara, dok mu u svlačionici nisu rekli da je udario pogrešnog.

Skoblar je navukao na sebe bes stručnog štaba i igrača “crveno-belih” tokom finalne utakmice Kupa, jer je sa ivice terena vodio, po njihovom sudu, neprimereni psihološki rat. Smatrali su da je davajući instrukcije svojim fudbalerima, istovremeno i omalovažavao i vređao protivničke …