Jugoslavija je do Drugog svetskog rata u svom bilansu imala tri zlatne olimpijske medalje. Sve tri osvojio je legendarni gimnastičar Leon Štukelj.

Prvu zlatnu medalju posle Drugog svetskog rata osvojio je četverac bez kormilara u trci na dve hiljade metara na Olimpijskim igrama u Helsinkiju 1952. godine. Bila je to posada splitskog “Gusara” u sastavu Duje Bonačić, Velimir Valenta, Mate Trojanović i Petar Šegvić. Trener im je bio Davor Jelaska.

O putu splitskog četverca ka zlatnoj olimpijskoj medalji svedočio je Petar Šegvić:

“Bili smo uvereni da možemo ostvariti olimpijsku normu – 6:43 minuta, i tako otputovati u Helsinki. Jedini rival bio nam je četverac zagrebačke Mladosti koji je onda dobio jedan od najboljih čamaca u svetu, čuveni “Carlezi” težak samo 62 kilograma, kao slamka prema našem starom i iskrpljenom nemačkom “Piršu”, teškom 81 kilogram, u ratu oštećenom na nekoliko mesta.

Došao je veliki čas obračuna. U tri trke na Bledskom jezeru trebalo je pobediti u dve da bismo “izvadili vizu”. I pored toga, verovali smo u uspeh. U prvoj trci, najboljoj koju smo ikada veslali, pobedili smo u finišu za dužinu čamca (12,5 metara). U stvari, Mladost je napravila taktičku grešku. Oni su obratili pažnju na četverac splitskog Mornara i pustili nas ispred njih. Na hiljadu metara osetio sam da mi trne leva ruka. Stegao sam zube, bio je to vražji napor, vražja trka.”

Sutradan na redu je bila nova trka. Protivinci su opet bili u svojim čamcima i Mladost nije ponovila grešku. Sa lakšim čamcem, uz bolju taktiku, Zagrepčani su pobedili sa prednošću od pet, šest metara.

Trener Davor Jelaska sa svojim pulenima

Nastavio je Šegvić:

“Sledećeg dana “majstorica” je trebalo da odluči ko je bolji. Međutim, mi smo protestovali, jer smo imali teži čamac. Tražili smo da obe ekipe voze u lakšem čamcu na vreme – pa ko je bolji, svaka mu čast.

Došli su i štoperi Veslačkog saveza Jugoslavije, bili su tu predstavnici oba kluba, sve je bilo regularno. Postigli smo vreme 6:41 minuta, što je za dve sekunde bilo bolje vreme od olimpijske norme. Mladost je stazu od dve hiljade metara prevezla za 6:48 i tada je definitivno odlučeno ko ide u Helsinki, mada to nije bio kraj naših muka.”

U to vreme čamac broj jedan jugoslovenskog veslanja bio je osmerac splitskog Mornara i za njih uopšte nije bilo neizvesnosti da li će krenuti na Olimpijske igre, čak su u realnim prognozama bili kandidati za neku od medalja.

Dve nedelje trajala je neizvesnost za četverac Gusara, da bi se došlo do kompromisne odluke – četverac Gusara putuje za Helsinki, ali dvojica članova kao rezerve osmercu Mornara, a druga dvojica prijavljena su kao službena lica. Za trenera Davora Jelasku nije bilo mesta, iako su sva četvorica veslaća Gusara ponudila sve svoje dnevnice, njihov trener morao je da ostane u Splitu.

Istog dana kada su fudbaleri Jugoslavije u onoj istorijskoj utakmici sa SSSR-om odigrali 5:5, i pored vođstva od 5:1, osmerac Mornara i četverac Gusara bez kormilara obezbedili su plasman u polufinale. Dva dana kasnije, kada su u novom susretu fudbaleri Jugoslavije savladali Sovjetski Savez sa 3:1, četverac Gusara kvalifikovao se za finalnu trku, dok osmerac Mornara nije uspeo, pošto je u “repasažu” stigao drugi – iza Australije.

U polufinalu su za protivnike imali posade SAD, Francuske, Finske, Poljske i Holandije. Bila je to jaka grupa, u kojoj su ulestvovali glavni konkurenti za medalje, i mnogi su splitskom četvercu predviđali fijasko. Prevarili su se.

Finalna trka održana je 23. jula 1952. godine na jezeru Melahti, udaljenom 15-ak kilometara od centra Helsinkija. Na startu su se našli čamci Francuske, Engleske, Poljske, Finske i Jugoslavije. O samoj trci Šegvić je pričao:

“Ušli smo u trku uvereni u srebrnu medalju. Jedinu brigu zadavali su nam Francuzi, neporaženi do tada. Kao četiri sirotana, bez trenera, sa samo nekoliko navijača, ušli smo u čamac čvrsto rešeni da što skuplje prodamo kožu.

Tog dana vreme se pogoršalo, duvao je jak, neugodan vetar i to u pramac, pa se nije moglo računati na neko bolje vreme. Odlučili smo se za dobru taktiku i to je bilo odlučujuće. Svaki od nas četvorice imao je zadatak da prati čamac jednog od protivnika i povremeno izveštava ostale o redosledu. Ja, koji sam sedeo kao prvi u čamcu i nogom pridržavao kormilo, bio sam zadužen za Francuze.

Start je bio ubitačan i svi su osim nas krenuli silovito, gotovo sa 44 zaveslaja u minutu. Na 300 metara posle starta vičem da me svi čuju:

– Pobegli su svi …

Štoker Bonačić, koji kao poslednji u čamcu daje ritam odgovara:

– Neka ih, neka idu, držimo naše.

Na hiljadu metara prvih pet čamaca poređani su u liniji, kao da su sad krenuli sa starta.

Na 1200 metara pada komanda:

– Deset jakih zaveslaja za Davora.

Krećemo kao da nas neko gura ispod vode. Francuzi zaostaju. Na 1500 metara oni kreću u finiš. Bonačić viće:

– Neka ih. Pratićemo ih …

Helsinki, 23. jul 1952. godine, Olimpijske igre, finalna trka četveraca bez kormilara na 2.000 metara – OSVAJAČI MEDALJA

1. Jugoslavija (Duje Bonačić, Velimir Valenta, Mate Trojanović, Petar Šegvić) – 7:16,0

2. Francuska (Pjer Blondi, Žan-Žak Gvizar, Mark Buisu, Rožer Gotje) – 7:18,9

3. Finska (Veiko Lomi, Kauko Valsten, Oiva Lomi, Lauri Nevalainen) – 7:23,3

Čini mi se kao da nas stižu. Na 200 metara od cilja imamo prednost za jednu četvrtinu čamca. Opet pada komanda:

– Sad dublje, veslo, brže.

Na 100 metara pred ciljem imamo prednost od dve dužine čamca. Trka je rešena, jasno mi je, makar da nam puknu i dva vesla ostaćemo prvi. Prošli smo kroz cilj, ali za svaki slučaj odveslali smo još 30 metara, strahujući da neko nije pomakao cilj. Našoj radosti nije bilo kraja …”

Ceremonija dodele medalja

Na cilju ih je dočekalo samo nekoliko ljudi – bio je tu predsednik Veslačkog saveza Jugoslavije Čedo Konstantinović i par navijača.

Ali zato je u Splitu doček bio veličanstven. Puna riva, najmanje 50 hiljada ljudi. Dočekao ih je, naravno, i trener Jelaska, koji se dan pre finalne trke kladio u Splitu da će njegovi puleni osvojiti zlatnu medalju.