Dvadesetsedmog jula 1930. godine na stadionu “Sentenario” u Montevideu, pred oko 73 hiljade gledalaca, odigrana je polufinalna utakmica prvog Svetskog kupa između domaćina Urugvaja i Jugoslavije. Sudio je Brazilac Žilberto di Almeida Rego.

“Plavi” su do polufinala došli posle sjajnih igara i pobeda nad Brazilom (2:1) i Bolivijom (4:0).

Jugoslavija je povela protiv Urugvaja u petom minutu golom Đorđa-Đokice Vujadinovića, ali je zatim primila šest komada i ostala bez finala.

Beogradski dnevnik “Politika” u broju od 30. jula 1930. godine objavljuje izveštaj svog novinara iz Montevidea Bore Jovanovića, u kojem ističe objektivno pisanje urugvajskih listova, koji nisu propustili da napomenu da je zbog navodnog ofsajda poništen regularan drugi gol Jugoslavije, a da naročito istaknu još jednu “nepravilnost”:

“Ta se nepravilnost odnosi na drugi gol Urugvajaca koji nije smeo da dosudi (brazilski sudija Almeida Rego, prim.aut.) u korist domaćih, jer je dat iz jedne nemoguće situacije. Listovi ne kriju da je ovaj drugi gol dao jedan policajac koji se nalazio kraj jugoslovenskog gola. Lopta je bila izašla u aut, kraj samog stuba kapije (kraj same stative gola, prim.aut.).

Kako se pored same mreže nalazio dotični policajac, on je brzo vratio loptu natrag u igralište desnoj polutci urugvajskog tima (Huan Peregrino Anselmo, prim.aut.) i ovaj ju je neodbranjivo ubacio u jugoslovensku mrežu. Tu grubu povredu svi listovi podvlače i najoštrije osuđuju.”

Ovim golom, na asistenciju policajca, Urugvaj je poveo sa 2:1.

Deprimirani zbog tendencioznog suđenja, naši fudbaleri u nastavku su se potpuno mentalno srozali, dozvolivši inače odličnim urugvajskim fudbalerima da napune mrežu gola koji je čuvao “El Grande Milovan” Jakšić.

Urugvaj je u finalu trijumfovao nad Argentinom rezultatom 4:2.

Tuku Čileanci, a tuku i Italijani

Drugog juna 1962. godine na stadionu “Nacional” u glavnom gradu Čilea Santjagu, pred oko 66 hiljada gledalaca, u Drugoj grupi prve faze takmičenja, odigrana je, uslovno rečeno, fudbalska utakmica između domaćina i Italije.

Dve godine ranije, 1960. godine, Čile je zadesio katastrofalan zemljotres, jedan od najrazornijih ikada zabeleženih u ljudskoj istoriji.

Italijanski novinari Antonio Điredeli i Korado Picineli nedeljama pre šampionata boravili su u Santjagu i u svojim izveštajima pisali kako se posledice zemljotresa i dalje osećaju na svakom koraku, pre svega u ogromnom siromaštvu stanovništva, zbog čega se mlade Čileanke masovno odaju prostituciji.

Tako intonirani tekstovi jako su pogodili Čileance, pa su italijanski novinari iz bezbednosnih razloga bili prinuđeni da napuste zemlju uoči starta šampionata.

Strahovanja da će se utakmica između Italije i Čilea zbog ove burne “predigre” izroditi u nešto što nema veze sa fudbalom, bila su potpuno opravdana.

Čile je pobedio sa 2:0, ali je meč završio sa dva igrača više, pošto su još u prvom poluvremenu isključeni Italijani Đorđo Ferini i Mario David.

Policija je četiri puta utrčavala u teren ne bi li omogućila engleskom sudiji Kenu Eštonu da meč nekako privede kraju. Bilo je tu i boksa, karate poteza, ali i situacije kada je Ešton, poput hokejaškog sudije, morao da se baca na igrače koji su na zemlji nastavili da se šutiraju i šaketaju …

Jedna (ne i jedina) sramotna epizoda Svetskog kupa koja je ostala poznata kao “Bitka za Santjago” …

Čile je na ovom šampionatu postigao najveći uspeh u svojoj istoriji, osvojivši treće mesto. U odlučujučoj utakmici domaćini su pobedili Jugoslaviju sa 1:0.

A gde je “hokaj” sistem?

Tridesetog jula 1966. godine u finalu Svetskog kupa u Engleskoj, na “Vembli” stadionu u Londonu, pred blizu 100 hiljada gledalaca, sastali su se domaćin i reprezentacija Nemačke.

Rezultat je posle 90 minuta bio 2:2, pa je meč otišao u produžetke. U 11. minutu dodatnog perioda, napadač Engleske Džef Harst šutirao je sa 5-6 metara, lopta je pogodila prečku, udarila o zemlju, a onda ju je nemački igrač Volfgang Veber glavom izbacio u korner.

Fudbaleri Engleske digli su ruke u vazduh tvrdeći da je lopta od prečke pala iza gol-linije. Glavni sudija Švajcarac Gotfrid Dinst bio je u dilemi, pa je dotrčao do svog pomoćnika Azerbejdžanca Tofika Bahramova iz tadašnjeg Sovjetskog Saveza.

Posle kraće konsultacije, Dinst je pokazao na centar …

“Vembli” je eksplodirao, a Englezi su do kraja produžetaka postigli još jedan gol i osvojili svoju jedinu svetsku titulu do sada …

Treba li reći da Nemci i danas smatraju da gol nije postojao?

Bahramov je tvrdio da je lopta posle šuta Harsta udarila ne u prečku nego u gornji deo mreže, dakle, već je bila u golu, tako da nije ni gledao da li se ona odbila ispred ili iza gol-linije …

Dijegova rukica

Dvadesetdrugog juna 1986. godine četvrtfinalni meč na stadionu “Acteka” u Meksiko Sitiju, pred oko 115 hiljada gledalaca, između Argentine i Engleske završen je pobedom “gaučosa” sa 2:1.

Strelci su bili Dijego Maradona u 51. i 55. minutu za Argentinu, a Gari Lineker u 81. minutu za Englesku.

I dok je Maradonin drugi gol pravo remek-delo, jedan od najupečatljivijih u istoriji svetskih prvenstava, jer je ovaj fudbalski mađioničar u solo-prodoru, koji je započeo na centru igrališta, nanizao kompletnu protivničku odbranu, dotle je njegov prvi pogodak sigurno najkontroverzniji.

Trenutak kad Maradona postiže gol rukom (FOTO: popperfoto)

Na jednu visoku loptu, koja je padala na oko 6-7 metara od gola Engleza, krenuli su metar i 85 centimetara visoki golman Piter Šilton i 20 centimetara niži Maradona.

Šilton skače, pruža ruku da boksuje, ali skače i omaleni Argentinac, diže svoju ruku, njome udara loptu i šalje je u mrežu.

Tuniski sudija Ali Bin Naser nije primetio Dijegovu prevaru i priznao je pogodak.

Na konferenciji za novinare održanoj posle utakmice, Maradona je u šaljivom tonu izjavio da je gol postignut malo uz pomoć njegove glave, a malo uz pomoć ruke Boga.

Otuda je ovaj pogodak u istoriji fudbala poznat i kao “Božja ruka” …

Bio je to još jedan od onih mečeva za koji se kaže da su više od fudbala, sporta. Naime, samo četiri godine ranije, Argentina je zauzela Folklandska Ostrva u Atlantskom okeanu, koja su Britanci smatrali svojom teritorijom. To je dovelo do oružanog sukoba vojski ove dve države.

Tokom 72 dana poginulo je 255 britanskih i 649 argentinskih vojnika. Argentinske vlasti bile su primorane da potpišu kapitulaciju i povuku svoje snage sa Folklanda. Mnogi Argentinci su ovu pobedu u Meksiku smatrali sportskom satisfakcijom za poraz u ratu.

Argentina je u finalu Svetskog prvenstva pobedila Zapadnu Nemačku rezultatom 3:2 i drugi put u u istoriji osvojila titulu šampiona sveta.