Jedanaesto izdanje Svetskog kupa održano je od 1. do 25. juna 1978. godine u Argentini, koja je domaćinstvo dobila na sastanku FIFA-e 1966. godine u Londonu.

Dve godine pre prvenstva, 24. marta 1976. godine, u Argentini je izvršen državni udar kojim je smenjena demokratska vlada Marije Estele Martínez de Peron i na njeno mesto došla je vojna hunta na čijem čelu su se nalazili komandanti tri roda vojske: pešadije, mornarice i avijacije. Period vojne dikatuture nazvan je procesom nacionalne reorganizacije, koji je obuhvatao paket društvenih, ekonomskih i političkih mera.

U stvarnosti, Argentinu je potresala velika ekonomska kriza, a brutalnost diktature ogledala se u desetinama hiljada otetih, mučenih, ubijenih, nestalih ili proteranih. Poraz od Britanaca u bici za Foklande 1982. godine ubrzao je slom vojne hunte 1983. godine.

Zbog situacije u Argentini, bilo je najava da će neki fudbalski savezi bojkotovati svetski šampionat, ali su se na takmičenju ipak pojavile sve reprezentacije koje su se kvalifikovale. U sastavu holandske reprezentacije nije bilo najveće zvezde Johana Krojfa i višegodišnje špekulacije da je odbio poziv iz protesta prema režimu u Buenos Airesu demantovao je sam Krojf nekoliko decenija kasnije …

Argentina je u finalu savladala Holandiju posle produžetaka sa 3:1. Na stadionu “Monumental” u Buenos Airesu, pred oko 70 hiljada gledalaca, poveli su domaćini preko Marija Kempesa u 37. minutu. Izjednačio je Dik Naninga u 82, a svima se na tribinama u poslednjim sekundama susreta zaledila krv u žilama kada je Holanđanin Rob Renzenbrink pogodio stativu.

Sa dva gola u produžecima (Kempes u 104. i Danijel Bertoni u 115. minutu) Argentinci su prvi put u istoriji osvojili titulu šampiona sveta. “Gaučosi” su sa Dijegom Armandom Maradonom taj uspeh ponovili osam godina kasnije u Meksiku.

I samo takmičenje obeležile su kontroverze.

Kao domaćini, Argentinci su u prvom i drugom krugu sve utakmice igrali posle svojih protivnika, tako da su uvek znali koji im je rezultat potreban. Njima je u poslednjem kolu druge faze takmičenja za osvajanje prvog mesta i ulazak u finale bio potreban trijumf od četiri gola razlike nad Peruom, jednom izuzetno snažnom reprezentacijom, koja je u prve tri utakmice savladala Škotsku sa 3:1, Iran sa 4:1, a sa budućim finalistom Holandijom odigrala bez golova.

Argentina je u tom odlučujućem susretu deklasirala protivnika sa 6:0 i tim rezultatom je bez finala ostao Brazil. Peru je samo u tom meču primio golova koliko u prethodnih pet mečeva na svetskom prvenstvu.

Pisanje svetskih medija i izjave nekih peruanskih igrača i političara da je rezultat dogovoren između vojnih vlasti Argentine i Perua bacaju sumnju na ovaj meč, ali čvrstih dokaza za iznete tvrdnje nema. Protivnici takvih glasina podsećaju da je Peru kod rezultata 0:0 pogodio stativu i da su Peruanci kroz istoriju bili stalna “mušterija” Argentincima i da ih nikada nisu pobedili u gostima.

Neobičan je bio i završetak meča Brazil – Švedska, 3. juna, u prvoj fazi takmičenja. Kod rezultata 1:1, u poslednjim sekundama meča, Brazilac Ziko je posle kornera postigao gol za “karioke”, ali ga je velški sudija Klajv Tomas poništio jer je, dok je lopta iz ugla terena letela ka šesnaestercu, odsvirao kraj meča (?!)

Prvi put posle 1958. godine jedan meč je kasnio zbog problema sa dresovima. Igrači Francuske i Mađarske su na stadion u Mar del Platu, 10. juna, stigli samo sa jednim kompletom dresova – belim. Utakmica je počela sa satom zakašnjenja dok Francuzima nisu stigli dresovi iz lokalnog kluba Atletiko Kimberlej. To je verovatno jedini put da je francuska reprezentacija neku utakmicu odigrala u majicama sa zeleno-belim prugama.

“Galski petlovi” su slavili sa 3:1.

Naravno, šampionat će ostati upamćen i po fudbalskim dostignućima. Francuz Bernar Lakomb je u susretu sa Italijom, 2. juna 1978. godine (pobeda Italije 2:1), postigao jedan od “najbržih” golova u istoriji Svetskog kupa, zatresavši mrežu “azura” u 37. sekundi.

Svetski kup je u fudbalsku orbitu izbacio Marija Kempesa, najboljeg igrača i strelca sa šest golova. Dugokosi Argentinac, napadač španske Valensije, ostao je upamćen po neuhvatljivom trku kojim se kao tenk probijao kroz protivničke odbrane. Bio je i heroj finala sa dva postignuta gola.

“Gaučose” je sa klupe predvodio harizmatični Luis-Cezar Menoti, koji je kasnije trenirao i nacionalni tim Meksika, a u Evropi Barselonu, madridski Atletiko i Sampdoriju iz Đenove …

Zvanično najbolji peruanski fudbaler svih vremena Teofilo Kubiljas postigao je pet golova, ukupno 10 na svetskim smotrama najboljih fudbalskih reprezentacija. Strelac Hans Krankl i kreator igre Herbert Prohaska predvodili su Austriju u njenom najvećem uspehu na svetskim prvenstvima posle 1954. godine. Mišel Platini je debitovao za Francusku na nekom velikom takmičenju, a svet je upoznao dostojnog naslednika Pelea i ostalih brazilskih majstora fudbala – pojavio se Artur Antunes Koimbra, poznatiji kao Ziko.

Napadači Italije i Nemačke Paolo Rosi i Karl-Hajnc Rumenige postigli su po tri gola, ali su potpunu afirmaciju stekli tek četiri godine kasnije, na Svetskom kupu u Španiji …

Poljake su predvodili Vlodmirž Lubanski, Zbignjev Bonjek i prvi strelac Svetskog kupa 1974. godine Gržegorž Lato …

Debitantske nastupe na svetskim šampionatima ubeležili su Iran i Tunis, a na prvenstvo se nisu kvalifikovali bivši šampioni sveta Engleska i Urugvaj i evropski šampion Čehoslovačka.

Iako jedini bez poraza, Brazil je osvojio tek treće mesto, pobedivši Italiju sa 2:1. Posle trećeg mesta 1974. godine, Poljaci su ponovo bili dobri – peti.

Austrija se prvi put kvalifikovala posle 1958. godine i zabeležila tri pobede – nad Španijom (2:1), Švedskom (1:0) i Saveznom Republikom Nemačkom (3:2). Branioci titule Nemci su razočarali …

A Jugoslavija? Posle lošeg starta u kvalifikacijama i poraza (0:1) od Španije u Sevilji i Rumunije (0:2) u Zagrebu, “plavi” su se čudesnom (6:4) pobedom nad Rumunijom u Bukureštu našli u situaciji da trijumfom od dva gola razlike protiv Španije u Beogradu overe vizu za Argentinu. U jednoj ružnoj, incidentnoj utakmici, “crvena furija” je golom Ruben Kana slavila sa 1:0 i otišla na Svetski kup.

Ipak, Jugoslavija nije bila bez predstavnika. Naš tada najbolji sudija Dušan-Duća Maksimović sudio je meč između Nemačke i Italije.