April 1993. godine. Labavo primirje između zaraćenih strana u Hrvatskoj. Rat je besneo punom žestinom u Bosni i Hercegovini. Srbija i Crna Gora, tada u državnoj zajednici nazvanoj Savezna Republika Jugoslavija, grcali su pod ekonomskim, vojnim, sportskim i delimično diplomatskim sankcijama Ujedinjenih nacija (UN), opterećeni ratom u okruženju, mobilizacijama, galopirajućom inflacijom koja je te godine dostigla neverovatnih 400.000 milijardi procenata, čime se svrstala među najveće u istoriji čovečanstva …
U uslovima sumorne stvarnosti, jedinu radost građanima Srbije i Crne Gore donosili su uspesi tada prve teniserke sveta Novosađanke Monike Seleš i zapaženi nastupi sportista u inostranim klubovima.
A onda su se u samo tri dana na sportskim borilištima desila dva do tada nezabeležena bizarna i tragična slučaja koja su dotukla javnost već izmoždenu lošim vestima sa svih strana …
Boban Janković u dresu Panioniosa
Slobodan-Boban Janković, popularni “Guza”, sa nepunih 17 godina zaigrao je za košarkaše Crvene zvezde. U “crveno-belom” dresu proveo je 12 sezona, igrajući u generaciji Ive Petovića, Branislava Prelevića, Srđana Dabića, Nebojše Ilića, Zufera Avdije, Rajka Žižića, Mirka Milićevića, Zorana Radovića, Stevana Karadžića, Zorana Jovanovića, Predraga Bogosavljeva, Saše Obradovića …
Janković je bio član Zvezdine ekipe koja je u polufinalu “plejofa” 1987. godine eliminisala moćnu Cibonu sa Draženom Petrovićem, kao i jedan od aktera ljutih bojeva tima sa Malog Kalemegdana protiv tadašnjeg šampiona Evrope Jugoplastike 1990. godine. Splićani su porazili Zvezdu u dramatičnom finalu Kupa Jugoslavije, a nešto kasnije su bili bolji od nje u tri finalne utakmice “plejofa”.
Izuzetan šuter, jedan od najtalentovanijih košarkaša tadašnje Jugoslavije, koji nije postigao više zbog svog prenaglašenog temperamenta i neobaveznijeg odnosa prema treninzima. Bio je ona vrsta košarkaša koga je publika volela zbog borbenosti, emocija koje je unosio u igru i neverovatnih koševa.
U njegovoj igri nije bilo šablona, nekada ni sportskog rezona, pa je zbog toga često ljutio navijače, ali ih dovodio i do delirijuma, kada bi donosio pobede šutevima sa 8-9 metara iz nemogućih situacija …
S obzirom da se u tadašnjoj Jugoslaviji igrala najbolja košarka na svetu izvan Sjedinjenih Američkih Država, teško je bilo Jankoviću da uđe u reprezentaciju. To mu je pošlo za rukom tek dezintegracijom zajedničke države. I najverovatnije bi Boban zaigrao u nacionalnom timu na Olimpijskim igrama u Barseloni 1992. godine da SR Jugoslaviji nisu uvedene sankcije.
Trener Panioniosa Vlado Đurović setio se svog omiljenog igrača dok je bio na kormilu Crvene zvezde. Na njegov poziv, Janković se 1992. godine seli u Atinu.
Dvadesetosmog aprila 1993. godine, osam minuta pre kraja četvrte polufinalne utakmice “plejofa” između gradskih rivala Panioniosa i Panatinaikosa, Janković je u reketu pored Fragiskosa Alvertisa postigao koš, ali je sudija Stelios Kukulekidis poništio pogodak i Bobanu dosudio prekršaj u napadu, njegovu petu ličnu grešku.
U jednom intervjuu, Janković je pokušao da objasni razloge svog postupka:
“Kad mi je sudija pokazao petu ličnu, nisam mogao da verujem. Krenuo sam prema njemu, ali sam shvatio da ako ga udarim, to neće na dobro izaći. Tada sam se okrenuo i reagovao onako kako sam.
Na televizijskom snimku možete da primetite da sam zastao: u trenutku sam pomislio na posledice.
Kad sam posle udarca pao na pod, nisam mogao da govorim. Počeo sam da se gušim i saigraču koji mi je prišao nekako sam uspeo da pokažem da me okrene na leđa.”
Na nesreću, Janković je u afektu svom silinom glavom udario u betonski nosač koša i tom prilikom povredio dva vratna pršljena, zbog čega je doživotno ostao u invalidskim kolicima. Upravo zbog ove nesreće, Međunarodna košarkaška federacija propisala je da nosači koševa moraju da budu postavljeni, kako bi se sprečile eventualne povrede košarkaša.
Dok su se osluškivale vesti iz Atine gde su se lekari još uvek borili za život Bobana Jankovića, iz nemačkog Hamburga stigla je 30. aprila još jedna bizarna, neverovatna, šokantna vest …
Monika Seleš, jugoslovenska teniserka mađarskog porekla već je tri godine dominirala svetskim terenima. Sa 16 i po godina postala je (i ostala) najmlađa pobednica Otvorenog prvenstva Francuske – Rolan Garosa. Nakon toga osvojila je još osam “grend-slem” titula – Otvoreno prvenstvo Australije 1991, 1992. i 1993, Rolan Garos 1991. i 1992, Vimbldon 1992. i Otvoreno prvenstvo SAD 1991. i 1992. godine.
Na terenu je bila nezaustavljiva.
U pauzi između gemova u četvrtfinalnom meču WTA turnira u Hamburgu protiv Bugarke Magdalene Malejeve, 38-godišnji psihopata Ginter Parhe, po sopstvenom priznanju veliki obožavalac Monikine najveće konkurentkinje Nemice Štefi Graf, nožem je iz neposredne blizine gađao Selešovu u kičmu, između lopatica. Obezbeđenje je reagovalo i savladalo napadača, dok je Monika u šoku, nesvesna šta joj se dogodilo, ubrzo odvedena u bolnicu.
Teniski svet je bio zgranut.
Američki teniser Pit Sampras izjavio je da je “bolestan zbog tog napada”. Uplakana Štefi Graf je nakon posete Moniki u bolnici priznala da bi odustala od turnira da je njena povreda teže prirode, dok je legenda svetskog tenisa Kris Evert rekla: “Skandal. Razumela bih ako bi Monika prestala da igra”.
Selešova se fizički brzo oporavila, imala je i sreću u nesreći što nožem nije pogođena u kičmu, ali je napad ostavio trajne psihološke posledice, pa se turnirima vratila tek posle dve godine.
Za to vreme primila je američko, a 2007. godine i mađarsko državljanstvo. Selešova je do kraja karijere osvojila samo još jedan “grend-slem” turnir – Otvoreno prvenstvo Australije u Melburnu 1996. godine. Pomogla je reprezentaciji SAD da osvoji “Federejšn kup” 1996. i 2000. godine i olimpijsku bronzu 2000. godine u Sidneju.
Zbog ovog incidenta pojačane su mere sigurnosti na teniskim terenima.
Dva bizarna tragična događaja na sportskim terenima u samo tri dana aprila 1993. godine. Incidenti koji su obeležili karijere i živote dvoje vrhunskih sportista …
