Pod naslovom “Džentlmeni pali na ispitu”, beogradski sportski nedeljnik “Tempo” od 27. jula 1983. godine objavio je priču o velikoj pobedi jednog od najvećih jugoslovenskih trkača na srednjim prugama Dragana Zdravkovića nad Britancem Sebastijanom Kouom u njegovom rodnom gradu – na atletskom mitingu u Londonu.
Kou je u periodu od 1980. do 1986. godine osvojio osam medalja na velikim takmičenjima, od toga dve zlatne medalje na olimpijskim igrama i jednu titulu šampiona Evrope.
Tekst je izašao iz pera Aleksandra Petrovića, atletskog trenera koji je stvorio takve asove atletskog sporta, kao što su dvostruka evropska prvakinja i svetska rekorderka na 800 metara Vera Nikolić, šampionka Evrope na 1500 metara Snežana Pajkić, osvajač zlatne medalje na EP u dvorani na 3000 metara Dragan Zdravković, juniorski vicešampioni Evrope Zora Tomecić i Vladan Đorđević …
Zdravkovićev najbolji rezultat na 1500 metara iznosi 3 minuta, 34 sekunde i 85 stotinki, koji je i danas aktuelni rekord Srbije.
U okviru rubrike “Žuta štampa”, objavljujemo tekst u celini.
“U Londonu, na “Kristal palasu” obreo sam se treći put. Nekako smo se snašli, gužva neviđena. Radoznalci se komešaju u jednom šarenom vrtlogu, ali niko nikog ne gleda. Svi gledaju svoja posla, ako ne zakukaš kao mao dete, niko ti neće pokazati ni svlačionicu, ni dati startnu listu. Nekako smo se progurali, prošli sva obezbeđenja, smeškali se redarima i policajcima, ali prva neprilika iskrsla je kada je trebalo izaći na stazu.
Dragan može, ja moram na tribinu. Međutim, zašto sam ja u Londonu treći put ako ne mogu da se snađem! Uzmem neke papire u šake, izvadim olovku iz džepa i kao zadubimo se u razgovor. I tako, korak po korak, prođem do staze …
Jeste, provalio me jedan naš dečak! U opštoj gužvi, preskoči preko ograde i pravo pred mene s velikom trobojnicom. Pomislih: sad će i mene oterati, a trka treba da počne za koji minut. Zagledajući zastavu ispod oka, da nije neka emigrantska, kažem dečaku da je savije, da čučne pored mene, a kad se takmičenje završi, onda ćemo se radovati. On me posluša, a uz put mi ispriča da živi u Londonu, da govori engleski i da može da mi pomogne u prevođenju ako budem razgovarao sa novinarima. I da je rešio da preskoči ogradu, pa makar svi londonski bobiji pocrkali!
Šta je za to vreme radio Dragan? Zagrevao se, radio neke vežbice razgibavanja, vidim ja izdaleka da je nervozan, ubija ga neizvesnost. Tamo smo kao u nekom bunaru, ni startne liste, niti znamo ko trči, spikera ne čuješ. Samo posmatramo izlaz da vidimo hoće li se pojaviti Sebastijan Kou. Ne izlazi nikako, pa Dragan priđe i kaže: “Odustao je, neće trčati!”
Posle minut-dva razgibavanja, ponovo priđe i jedva prevaljuje preko jezika: “Sve me boli, teško mi je.” Vidim ja da ga je spopala trema, pa skočim: “Zašto smo došli, ako ti se ne trči! Ima da trčiš da ti oči iskaču na teme. Znaš li ti da sam ja treći put na ovom stadionui da dosad nije bilo vrdanja? Vera Nikolić je ovde pobedila i postavila svetski rekord. Zora Tomecić je bila druga u jednoj ludoj trci, a ti nećeš da trčiš, hoćeš da me ostaviš na cedilu?” A on, nervozan, svađalica, samo što ne prsne: “Pa, šta? Bilo nekad!”
Šta sam uradio tada? Nastavili smo da se prepiremo, tek da prođe vreme. Najzad mi Dragan reče: “Hajde, Aco, da stanemo tamo, na ono mesto gde ste stajali dok je trčala Vera Nikolić.” A, tako, obradovah se ja: znači, i on jedva čeka trku!
Pomerimo se, kad pojavi se Kou. Prati ga bulumenta. Gledaoci skočiše na noge, pozdraviše ga aplauzom, spiker ga predstavlja, nabraja sva njegova junaštva. A Kou, nasmejan, trči pored ograde gledališta, maše rukama.
Pratimo šta se događa. Dragan iznenađen kaže: “Biće ovo strašna trka. Mogu da budem poslednji, a mogu da se nađem i gore.” Ja odgovorim jetko: “Voleo bih da budeš gore, zato smo i došli. Izvoli, da vidimo šta možeš.” A on, rođeni borac, vidim da su ga raspalili svi oni aplauzi svetskom rekorderu, zaključi sve rasprave: “Idem, nema šta da izgubim!”
Ja zauzmem svoje mesto, tamo gde sam stajao nekad, pripremim štopericu. A na startu tiskanje. Po imenima, ne znaš ko je bolji. Pucanj, iskoči onaj trkač-zec, navališe svi da jure, stadio buči kao u oluji. Prvi krug 53,8, bogami dobro. Na 600 metara, Dragan skače napred i to je dobro. Na 800 metara, prolaz 1:53,0, to je još bolje, na tribinama delirijum, ljudi očekuju svetski rekord. Međutim, posle 100 metara pade tempo, vidim od svetskog rekorda nema ništa, pitanje je sad ko će da pobedi. Kad su se na 300 metara pred ciljem izdvojili Kou, Vaigva i Dragan, ja rekoh onom našem dečaku: “Gledaj sad, biće prvi!”
A Kou je vodio tog trenutka, čoveče. Njega neko da lupne pred ciljem i otme mu pobedu, pred njegovom publikom, to je bila luda prognoza. Kad Kou ne može, ko bi pomislio da neki Jugosloven može. A on trči kao da ga vile nose! A dok ga gledam, srce da mi pukne od ponosa: tanak, kao jarac, nema ga da ga vidiš, ali pođe u obilazak i prođe.
Kako da nisam znao da će podići ruke? Znao sam, sto puta sam mu govorio da to ne čini jer usporava finiš, ali on je tvrdoglav. da mu daš sto miliona da ne diže ruke kad pobedi Koua, on te ne bi ni pogledao. To mora, on se tako prazni, samo tako može da iskaže radost. Ja potrčim za njim, zgrabim ga u zagrljaj, pojuriše redari za mnom. Onaj dečak raširi zastavu. Ne obazirem se na redare, vičite sad koliko hoćete. Razdvojiše nas i nastade tarapana. Dragan trči počasni krug, novinari i foto-reporteri za njim, ja jurim novinare da im kažem da sam ja njegov trener, trči i dečak sa zastavom, ako stignem ljude sa beležnicama, on će prevoditi.
Čudni ljudi, ti Englezi! Niko neće da razgovara sa mnom, okreću glavu. Ja se namećem, oni ni da čuju! Vidim, vrag odneo šalu – naljutili se. Ne vole da ih neko pobeđuje, a i ko je taj Dragan Zdravković, ni ime ni prezime ne umeju da mu izgovore. Takmičenje završeno, pozivaju trkače na pobedničko postolje, gledaoci još stoje na tribinama i čekaju da vide redak prizor: njihov miljenik na drugoj stepenici. Spiker poziva, jednom, dva puta, zatim zaćuta. Stojimo nedaleko od postolja, čekamo, spiker opet uze reč. Kaže da je Sebastijan Kou u ambulanti, da ga masiraju, da ne može da izađe na pobedničko postolje. Kao, izvinite, biće drugi put i laku noć.
Ljudi u Londonu vole i razumeju atletiku, i ne možeš im prodavati rog za sveću. Udariše u zviždanje, viču “Ua, ua!” Pozdraviše pobednika srdačno, meni lepo ali moglo bi biti još lepše da je na pobedničkom postolju stajao i veliki protivnik. Ja, staro sumnjalo, pođem po svlačionicama da vidim kako to masiraju Koua, ali nigde ga ne nađoh. Otišao, kakvo masiranje, kakvi bakrači, nije mogao da podnese da ga neko pobedi kao malo dete. Nađem samo crnca, pije pivo za doping-kontrolu, mahnem mu rukom i pokupimo se sa “Kristal palasa”. Odemo u hotel, kažu mi Mađari da je BBC tri puta pokazao trku kao senzaciju dana, da je komentator stalno pominjao Dragana Zdravkovića.
Nacrtam se ispred televizora i čekam, pustiće valjda još koji put. Dočekam vesti i pustiše opet snimak trke.Ja to, najzad, odgledam na miru i bi mi odmah sve jasno: da je prolaz na 800 metara bio dva minuta, pobedio bi Kou. Ako je brže, mnogo brže, onda Draganu Zdravkoviću niko ne može da stane naput. Plahovit, inadžija, za njega su spore trke smrt. Da bi pobedio, svi moraju da gare kao ludi, a onda će ih on obići sve u finišu.
Sutradan, poranim i pokupujem sve novine i ne mogu da se načudim: nema Draganovih slika, pominju ga samo u rezultatima. Nađem, samo u jednim novinama, jednu rečenicu o njegovoj pobedi, džabe sam potrošio šilinge. Jeste, bio sam ljut: pa, dobro, drugovi Englezi, kakvi ste vi to domaćini? Pa, mi bismo vas kovali u zvezde da je Kou pobedio u Ćupriji … “