Šta povezuje Guču, Barselonu, Albaniju, PSV Ajndhoven, Kuvajt, Juventus, Novi Zeland, Zvezdu  … ? Jedan čovek – Ljubiša Broćić, poznat i kao “Broća”, “Čika Broća” i “Broćko”.

Iz rodne Guče kao mlad uputio se u Beograd gde je odigrao više od 200 utakmica za predratni fudbalski klub Jugoslaviju. Po dva puta je nastupio za B reprezentaciju i selekciju Beograda, ali će ostati upamćen kao fudbalski vizionar, trener koji je uveo intervalni trening (tip treninga u kojem se izmenjuje period intenzivne aktivnosti s periodom aktivnog oporavka) i prvi počeo sa stvaranjem tzv. “univerzalnih” igrača. Po njegovom nagovoru, defanzivac Crvene zvezde i reprezentacije Branko Stanković promenio je igru i 50-ih godina izrastao u avangardnog beka, jer nije obavljao samo odbrambene zadatake, kao što se tada očekivalo od igrača na toj poziciji, već se često po bočnoj poziciji priključivao napadu svog tima.

Tokom turneje jugoslovenskog državnog tima po Južnoj Americi 1954. godine, partijske strukture i strogo kontrolisani mediji optužili su ga da se pred meč sa selekcijom Brazila tajno sastao sa predstavnicima četničke emigracije. Broćić je proglašen neprijateljem narodne vlasti, zbog čega je bio prinuđen na izgnanstvo i zarađivanje fudbalskog hleba u inostranstvu.

Trenerski debi imao je 1946. godine na čelu selekcije Albanije, koja je pod njegovim vođstvom načinila senzaciju i u konkurenciji favorizovane Jugoslavije, Bugarske i Rumunije prvi i jedini put osvojila Balkanski šampionat.

O tom iskustvu, Broćić je pričao:

– Albanci su se obratili našoj zemlji za sportsku pomoć. Mi smo njih uopšte mnogo pomogli posle rata, u svim oblastima. Komitetu za fizičku kulturu došao je zahtev iz Tirane da im je potreban jedan fudbalski trener za reprezentaciju, jer su te, 1946, bile Balkanske igre. Na državnom institutu za fizičku kulturu doneta je odluka da ja budem taj trener. Društveni zadatak sam prihvatio bez pogovora.

Tri meseca sam radio na pripremanju albanske reprezentacije. Oni su bili vrlo nazadni u fudbalskom smislu, a imali su nekoliko vanredno dobrih igrača, na čelu sa vođom napada Borićijem. Oni su tada igrali još onaj sistem iz 1924. godine – sa dva beka pozadi, ostalo kud koji. Onda sam ja to sve ispremeštao, ispreturao taj njihov tim. Od Borićija, koji je bio centarfor – “sidraš”, stvorio sam savršenog organizatora igre.

Zatim su počele te igre. Došli naši igrači, prvi posleratni majstori – zamalo da ih zadesi nesreća. Albanija je povela sa 2:0, ali razigraše se posle naši i Jugoslavija odnese pobedu od 3:2. Posle su Albanci pobedili Rumuniju i Bugarsku, Jugoslavija je od Rumunije izgubila …

I to kad su se borbeni Albanci sastali sa Bugarima u borbi za primat na Balkanu nikad neću zaboraviti. Bio je desni bek Diba, igrač čudesne brzine, međutim na njega saveti sa klupe nisu uticali. Zato sam digao ruke od tima, video sam da se Bugari mogu pobediti ukoliko se Diba bude ubacivao na protivnikovu polovinu terena, pa sam otišao sa klupe i sve vreme utakmice stajao pored njega. On napred, ja za njim. Publika se malo smejala, ali završi se utakmica, Diba najbolji.

Dotrčaše svi igrači, digoše me na ramena i – pravac ka centralnoj loži. Igrači odozdo viču da je ovo titula za Envera Hodžu (komunistički diktator, vladao Albanijom od kraja Drugog svetskog rata do 1985. godine – op.a.). Ja njihov jezik nisam ni znao, nego čujem od golmana koji je bio naš Crnogorac poreklom, o čemu se radi. Nismo od navijača mogli da priđemo blizu Enveru, ali on, onako nasmejan, odmahuje. Vidim, pozdravlja i mene. Tapše me onaj narod, skandira “Jugoslavija, Jugoslavija”, ja presrećan. Lepo su me Albanci i ispratili. Posle se pogoršaše odnosi sa njima, ne znam šta je posle bilo sa tim igračima, a baš su imali uslove da napreduju, voleli su fudbal – prisećao se Broća.

Seks – partijski neprijatelj broj 1

Posle toga je vodio sindikalnu reprezentaciju Jugoslavije, a 1950. godine je bio trener najbolje selekcije na Svetskom prvenstvu u Rio de Žaneiru.

Broćić je već tada, zbog svog britkog jezika i svojeglavosti došao u sukob sa političkim komesarima koji su pratili naš nacionalni tim u Brazilu.

– Tri nedelje ranije smo otišli u Rio – prisećao se Broća. – Raspoloženje među našim igračima je bilo besprekorno. Ja sam sa svima njima bio dobar drug. Rajko (Mitić) i ja smo nekako pred sam rat igrali jedan protiv drugog. Pričamo tako na dugom putu i počnu neki da govore o seksu. Te, ne znam, jedva čekaju da dođu u Rio, tamo su lepe Brazilke … Počnem ja malo-pomalo da razmišljam o tome, kao o problemu sa kojim ćemo se sresti.

Sednemo doktor Aca Obradović, koji je bio maser, i ja, i posle dužeg razgovora o tom problemu, pozovemo i dr Mihajla Andrejevića. Kaže on da je lepo, odlično, što i o ovakvim stvarima vodimo računa. Dogovorimo se da dr Aca budno vodi brigu da se ne “dogodi” neka zarazna bolest, i da oni igrači koji baš budu imali potrebu za seksom mogu da ispune tu svoju želju, ali tri dana pred početak Svetskog prvenstva potpuno se povlačimo u karantin, nema više nikakvih marifetluka. Sve se to dr Andrejeviću posebno dopalo.

… E, posle, kada smo izgubili od Brazila i kada se, po pravilu, tražio krivac, kada je povedena čitava mala istraga povodom tog prokletog seksa, ni dan danji ne znam da li je do njega došlo – kola se svališe na mene. Dr Andrejka se pravio da o tome pojma nije imao, dr Aci svaka čast. Ali, on nije tada bio moćan, pa je morao da bude poslušan. Andrejka se izvuće i – kriv Broća! Mikica Arsenijević je to jedva dočekao, poče neviđena hajka na mene.

Dođe cela stvar do druga Veljka Zekovića (narodni heroj, general JNA, istaknuti “društveno-politički” radnik i član Centralnog komiteta Komunističke partije Jugoslavije – op.a.). Ja se još, kako me priroda stvorila, oglasih pred drugom Veljkom kako su izvesne fiziološke potrebe pojedinih igrača u ovom času, ali samo u ovom času, važnije od marksizma.

Ja sam tako mislio, ali ode sve do đavola. U stvari, sve je otišlo do đavola još ranije, kada smo se mi tamo sreli sa nekim našim emigrantima, pa posle kada se Rajko (Mitić) povredio izlazeći na teren, opet samo mene okriviše … Osvojiću posle ja sa Zvezdom i Maršalov kup i šampionat, ali napadi nisu prestajali –  govorio je Broćić

Broćić je u egzilu trenirao još pet reprezentacija: Egipat u sezoni 1954/55 (osvojio je prvo mesto na Drugim mediteranskim igrama u Barseloni), Liban 1955/56, Novi Zeland od 1962. do 1965. godine, Kuvajt od 1967. do 1972. (tri puta prvaci na šampionatu država Persijskog zaliva) i Bahrein od 1975. do 1978. godine (plasman u finale Prezident kupa u Seulu, u finalu poraz od Brazila posle produžetka).

Osim što je neposredno učestvovao u osnivanju sportskog društva “Crvena zvezda”, Broćić je u dva navrata bio i u stručnom štabu “crveno-belih”.

Kao pomoćnik prvog trenera Žarka Mihajlovića, Broća je 1951. učestvovao u osvajanju nacionalnog kupa i prve Zvezdine šampionske titule. Sa Vojvodinom se 1952. godine plasirao u finale Kupa Jugoslavije (poraz od zagrebačkog Dinama 0:2), a sa ljubljanskim Odredom je 1953. godine obezbedio plasman u Prvu saveznu ligu. U Bejrutu je 1955/56 trenirao Rasing.

Zatim se Broćić vraća u Evropu – trener je PSV Ajndhovena u sezoni 1956/57, torinskog Juventusa 1958/59 (osvojen šampionat Italije, generacija Đampjera Bonipertija i Argentinca Omara Sivorija), Barselone 1960. godine i Santa Kruza sa Tenerifa – 1961. godine.

U Australiji je 1966. i 1967. godine trenirao Helas iz Melburna, ekipu grčkih iseljenika, sa kojom je dva puta trijumfovao u kup-takmičenju. Od 1973. do 1976. godine sa klupe vodi Al-Nasr iz Saudijske Arabije i osvaja dve titule u nacionalnom kupu.