Madridski Real, rekorder po broju osvojenih titula šampiona Evrope (10) i, po mnogim ocenama, najuspešniji i najslavniji kolektiv u istoriji fudbalske igre, u periodu od 1955. do 1991. godine pet puta je u službenim evropskim takmičenjima za protivnike imao klubove sa prostora bivše Jugoslavije, postigavši skor od pet pobeda i četiri poraza, uz gol-razliku 16:13.

Od 1991. godine do danas, španski klub se još dva puta susretao sa ekipama sa prostora bivše Jugoslavije i ima skor od tri pobede i jednog remija, uz 8 datih i dva primljena gola.

Prvi susret Madriđana sa nekim jugoslovenskim klubom dogodio se u prvom izdanju Kupa evropskih šampiona, u sezoni 1955/56. godini.

Zanimljivo je da je Partizan tada pozvan da igra to takmičenje ne na osnovu plasmana u prvenstvu Jugoslavije, već po rejtingu koji je uživao u Evropi. UEFA je pozvala 16 klubova, većinom šampione fudbalski jačih nacija, ali i klubove sa ugledom bez obzira na plasman u nacionalnom prvenstvu.

Partizan je te sezone imao moćnu navalu, koju su činili Stjepan Bobek, Branko Zebec, Marko Valok i mlađani Miloš Milutinović. Beograđani su u prvom kolu bili ubedljivi protiv portugalskog Sportinga ukupnim rezultatom 8:5 (3:3 i 5:2). Heroj dvomeča bio je Milutinović, koji je u prvoj utakmici Kupa šampiona ikada odigranoj, 4. septembra 1955. godine u Lisabonu, postigao dva gola (strelac trećeg za Partizan bio je Bobek), a u revanš-utakmici u Beogradu čak četiri. Stanoje Jocić je bio strelac jednog pogotka.

Ostaće zapisano u analima da je strelac prvog gola u istoriji Kupa evropskih šampiona bio igrač Sportinga Žoao Baptista Martins.

Real toga vremena predvodili su Argentinac Alfredo di Stefano i Španac Francisko Gento. Prva utakmica u Madridu, odigrana 25. decembra 1955 godine pred preko 100 hiljada gledalaca, završena je ubedljivom pobedom Reala 4:0. Golove su postigli Marokanac Heliodoro Kastanjo (2), Gento i Di Stefano.

Partizan je u revanšu, 29. januara 1956. godine, pobedio rezultatom 3:0. Dva gola postigao je Milutinović, koji je te sezone bio prvi strelac Kupa sa osam golova. Treći gol Beograđana delo je Prvoslava Mihajlovića.

Deset godina kasnije Real i Partizan ponovo su se susreli u Kupu evropskih šampiona, ali sad u samom finalu, na briselskom “Hejselu” 11. maja 1966. godine, pred oko 55 hiljada gledalaca.

Bila je to Partizanova generacija čuvenih “beba”, na čelu sa golmanom Šoškićem, Jusufijem, Vasovićem, Galićem, kojoj je na megdan izašla ekipa Reala, koja je bila bleda kopija one ekipe sa Di Stefanom, Puškašem, Kopom i Gentom, koja je između 1956 i 1960. godine pet puta zaredom osvojila Kup evropskih šampiona.

“Crno-beli” su golom Velibora Vasovića posle kornera u 55. minutu odškrinuli vrata raja, ali najpre Amansio Amaro u 70,  a zatim Fernando Serena u 76. minutu donose Madriđanima šestu titulu šampiona Evrope.

Za Partizan su u finalu nastupili: golman Milutin Šoškić, Vladica Kovačević, Fahrudin Jusufi, Velibor Vasović (kapiten), Branko Rašović, Ljubomir Mihajlović, Vladica Kovačević, Radoslav Bečejac, Mane Bajić, Mustafa Hasanagić, Milan Galić i Josip Pirmajer. Trener je bio Abdulah Gegić.

Petog marta 1975. godine Real je na prepunom stadionu “Santjago Bernabeu”, u prvom četvrtfinalnom meču Kupa pobednika kupova,  dočekao Crvenu zvezdu i pobedio sa 2:0. Madriđani su te sezone u svom sastavu imali takve asove poput Necera, Brajtnera, Santiljane ili ekstra-talentovanog Kamača, a zanimljivo je i da ih je sa klupe vodio dugogodišnji trener Zvezde Miljan Miljanić.

Dve nedelje kasnije, 19. marta, pred oko 100 hiljada gledalaca na beogradskoj “Marakani”, “crveno-beli” su zabeležili jednu od najvrednijih pobeda u istoriji kluba.   Domaćini su poveli golom Dragana Džajića, a ukupan rezultat izjednačio je golman Ognjen Olja – Petrović udarcem sa bele tačke. Kako u produžecima nije bilo golova, pristupilo se izvođenju jedanaesteraca. Izabranici Miljenka Mihića slavili su ukupnim rezultatom 6:5, poslednji gol iz penala postigao je Slobodan Cole – Janković, a Petrović je odbranio šut čuvenom Santiljani.

U okviru drugog kola Kupa UEFA, 24. oktobra 1985. godine Real stiže na Kantridu, na noge Rijeci.  Za “kraljevski klub” te su sezone nastupali Ćendo, Kamačo, Štilike, Sančiz, Galjego, Butragenjo, a sa klupe ih je vodio legendarni Amansio Amaro, isti onaj Amaro koji je dao gol Partizanu u finalu 1966. godine.

Madriđani su te sezone trijumfom nad Videotonom osvojili Kup UEFA, ali je malo nedostajalo da ih izbaci mala Rijeka, predvođena Ravnićom, Malbašom, Hrstićem, Juričićem, Matrljanom, Fegicom, Desnicom i vanserijskim talentom 21-godišnjim kreatorom igre Nenadom Gračanom. Pred oko 22 hiljada gledalaca, Riječani su slavili sa 3:1.

Domaćini su golovima Fegica (dva) i Matrljana na uzavreloj Kantridi već u prvom poluvremenu gurnuli Madriđane na rub provalije, ali su se oni golom Isidora u Madrid vratili sa koliko-toliko prihvatljivim porazom.

U revanš-meču, 7. novembra 1984. godine, senzacija u najavi – 0:0 posle prvog poluvremena. Ali u nastavku belgijski sudija Šeters isključuje trojicu Riječana, među njima i gluvonemog Damira Desnicu zbog prigovora(?!), i Španci postižu tri gola, koji su im bili dovoljni za dalji prolaz.

Poslednji susret nekog jugoslovenskog kluba sa Realom dogodio se u martu 1987. godine u četvrtfinalu Kupa evropskih šampiona.

Četvrtog marta Zvezda je ugostila najtrofejniji evropski klub. Igralo se na zaleđenom terenu na minus 10 stepeni, ali na prepunim tribinama ni igla nije imala gde da padne. U furioznom prvom poluvremenu, domaćini su golovima Boška Đurovskog, Žarka Đurovića i Bore Cvetkovića poveli sa 3:0. Madriđani su delovali izgubljeno, pa je i šut Huga Sančeza sa bele tačke odbranio golman Zvezde Stevan Stojanović.

Tek u nastavku gosti uspevaju da se priberu i spasu od katastrofe. Omaleni Meksikanac Sančez je smanjio na 3:1, Milan Janković je sa bele tačke povisio na 4:1, ali je u poslednjim sekundama utakmice Sančez iz penala svojim drugim pogotkom postavio konačnih 4:2.

Real je u revanš-meču pobedio sa 2:0 i plasirao se u polufinale Kupa evropskih šampiona.

Pomenimo i dva dvomeča koje su Madriđani odigrali posle 1991. godine – sa Partizanom, koga je sa klupe vodio Nemac Lotar Mateus, i zagrebačkim Dinamom, oba puta u grupnoj fazi Lige šampiona.

U sezoni 2003/04 Realova generacija čuvenih “galaktikosa” (Roberto Karlos, Bekam, Zidan, Figo, Ronaldo, Raul) pobedila je na svom terenu Partizan sa 1:0. Revanš-meč je završen bez golova, ali je kapiten “crno-belih” Saša ilić lako mogao da se proslavi da je u finišu susreta loptu koju je odbio Kasiljas sa četiri metra sproveo u nezaštićenu mrežu.

Najzad, u sezoni  2011/12  Real je dva puta porazio hrvatskog šampiona Dinamo – 1:0 u Zagrebu i 6:2 u Madridu.