Zađemo li malo u istoriju evropskih klupskih takmičenja u fudbalu, naletećemo na Kup evropskih šampiona, takmičenje nastalo na inicijativu francuskog sportskog lista “L‘Ekip” i koje je prethodilo današnjoj Ligi šampiona.

Prvo izdanje održano je u sezoni 1955/56. Učešće su uzeli klubovi koji su se u probranom društvu našli po pozivu, a ne plasmanu u nacionalnom šampionatu. Zato se dogodilo da Jugoslaviju predstavlja beogradski Partizan, koji nije bio aktuelni prvak Jugoslavije.

Veoma brzo je, međutim, ustanovljen princip da u Kupu šampiona učestvuju samo aktuelni državni prvaci. Kasnije je uveden izuzetak da može da učestvuje i branilac titule najboljeg u Evropi, bez obzira da li je u državnom prvenstvu osvojio prvo mesto,

Jugoslovenski fudbal je u ovom takmičenju zabeležio sledeće uspehe: Crvena zvezda je 1991. godine postala šampion Evrope, Partizan je bio finalista 1966. godine, a Zvezda je dva puta zastala u polufinalu, 1957. i 1971. godine.

Šest puta su jugoslovenski klubovi eliminisani od ekipa koje su kasnije te sezone i uzele trofej, i ovaj tekst će se pozabaviti upravo tim duelima. Neki dvomeči bili su prilično neizvesni, u nekima od njih našim klubovima trebalo je samo malo sportske sreće ili sudijske objektivnosti, pa da se oni nađu u sledećem kolu i tako promene tok fudbalske istorije …

Ako ništa, barem su mogli da se uteše činjenicom da su iz takmičenja izbačeni od budućeg evropskog šampiona.

Dakle, krenimo …

Bilo je to prvo izdanje Kupa šampiona. Partizan se već upisao u istoriju evropskog fudbala jer je sa Sportingom u Lisabonu 4. septembra 1955. godine odigrao prvi meč u ovom takmičenju. Kao što smo rekli, učesnici premijernog Kupa šampiona nisu određivani po plasmanu, već je kriterijum bio renome klubova. Tako je i Partizan dobio poziv za učešće, iako je sezonu ranije završio tek kao četvrti u jugoslovenskom prvenstvu.

Nakon eliminacije Sportinga, Partizan je morao na Real. Meč je izazvao ogromno interesovanje u Madridu. Prodane su sve štampane ulaznice uz rekordni prihod u istoriji španskog fudbala. Na stadionu “Santjago Bernabeu” tog sunčanog popodneva okupilo se 120 hiljada gledalaca.

Trijumf Reala rezultatom 4:0 nije realan prikaz odnosa snaga na terenu, jer je Partizanu pripao početak susreta i veći deo drugog poluvremena. Napadač Beograđana Miloš Milutinović bio je glavna opasnost po gol Huanita Alonza, koji je u par navrata morao da uloži sav svoj napor ne bi li zaustavio njegove oštre lopte. Popularna “plava čigra” je čak dva puta, u osmom i desetom minutu, zatresla mrežu domaćina, ali je francuski sudija Din Arzik poništio oba pogotka.

Poništeni golovi kao da su malo deprimirali kapitena Stjepana Bobeka i društvo, pa je Real preuzeo terensku inicijativu i u samo 25 minuta postigao čak tri gola. Kastanjo je pogocima u 12. i 23. minutu doveo Real u vođstvo od 2:0, a Gento je u 36. minutu postigao rezultat poluvremena.

Beograđani su i u prvom delu drugog poluvremena dominirali, igrali dopadljivije, tačnim pasovima od noge do noge lako dolazili do gola Reala, ali su ponovo iskazali zavidnu neefikasnost. Madriđani su im u 70. minutu pokazali kako se realizuje povoljna prilika i nakon najlepše akcije na utakmici prva zvezda “kraljevskog kluba” Argentinac Alfredo di Stefano postavio je konačnih i previsokih 4:0.

U beogradskom revanšu odigranom mesec dana kasnije u idealnim vremenskim uslovima za, recimo, skijaško trčanje, Partizan je bio na pragu senzacije – trijumfa od četiri gola razlike, što bi dovelo do odigravanja treće utakmice na neutralnom terenu.

Očekivano, s obzirom da dolaze iz toplijih krajeva, zimogrožljivi igrači “kraljevskog” kluba nisu se baš najbolje snašli na snegom pokrivenom terenu, pa su domaćini već na startu utakmice bili u prilici da napune mrežu golmana Alonza.

U tim uvodnim minutima mogao je da se proslavi Milutinović. U drugom minutu se okliznuo na zaleđenom terenu u pokušaju da loptu koju je ispustio čuvar mreže gostiju smesti u gol. Samo četiri minuta kasnije mladi napadač Partizana našao se sam pred Alonzom, ali nije bio uspešan, da bi u 13. minutu pogodio stativu.

Antun Herceg je u 14. minutu silovito šutirao sa deset metara, ali je stativa bila saveznik Reala. Samo koji minut kasnije, stativa je ponovo spasla Madriđane, ovaj put nakon pokušaja Tomislava-Tome Kaloperovića.

Prepun stadion JNA – uprkos hladnom vremenu, okupilo se blizu 40 hiljada gledalaca, “eksplodirao” je tek u 24. minutu. Branko Zebec je na sredini terena probio prvu liniju odbrane gostiju i uposlio Milutinovića koji se konačno iskupio za prethodne promašaje – 1:0.

U finišu prvog dela, u 42. minutu, nakon što je defanzivac domaćina Čedomir Lazarević rukom igrao u šesnaestercu, švajcarski sudija Jozef Gulde pokazao je, uslovno rečeno, na belu tačku. Miguel Munjoz je međutim promašio čitav gol.

Slična scena na istom delu terena ponovila se u 48. minutu, ali ovaj put u šenaestercu Madriđana. Rukom je igrao Markitos i Gulde je ponovo dosudio najstrožu kaznu. Prvoslav Mihajlović je bio precizniji od svog kolege iz suparničkog tabora – 2:0.

Svesni da na ovakvom terenu nemaju šta da traže, gosti su “parkirali autobus” pred svojim golom i na taj način pokušali da odbrane prednost iz prvog susreta. U tome su i uspeli jer je Partizan do kraja meča, u 86. minutu, posle solo-prodora Milutinovića, postigao samo još jedan gol, nedovoljno za “majstoricu”.

Real je u polufinalu izbacio italijanski Milan (4:2, 1:2), a u finalnom meču na Parku prinčeva u Parizu 13. juna savladao francuski Rems sa 4:3 i tako postao prvi šampion Evrope. To je bila prva od pet uzastopnih titula koje su pripale klubu iz Madrida.

Za utehu, Miloš Milutinović je sa osam golova poneo titulu najboljeg strelca prvog izdanja Kupa evropskih šampiona.