U sezoni 1955/56 fudbaleri Crvene zvezde (na slici) osvojili su po treći put šampionsku titulu i tako stekli pravo da debituju na međunarodnoj sceni, i to u Kupu evropskih šampiona.

Nakon pobeda nad holandskim Rapidom iz Harlema (4:3 i 2:0) i sofijskim CDNA (3:1 i 1:2), Zvezdu je u polufinalu čekala italijanska Fiorentina. U Firenci je bilo 1:0 za domaćine, a susret u Beogradu, uprkos brojnim šansama “crveno-belih”, završen je bez golova. “Ljubičasti” su otišli u finale gde su poraženi 0:2 od madridskog Reala. Za “crveno-bele” su u to vreme najčešće nastupali golman Beara, Popović, Šekularac, Toplak, Kostić, Rudinski, Mitić, Spajić, Tasić, Stanković i Zeković.

Sledeći prodor Zvezde u polufinale najjačeg evropskog klupskog takmičenja dogodio se 1971. godine. Redom su padala budimpeštanska Ujpešt Doža (2:0 i 4:0), rumunski UTA Arad (3:0 i 3:1) i istočnonemačka Karl Cajs Jena (2:3 i 4:0).

Ono što se Zvezdi desilo u polufinalu među sportskim hroničarima često se naziva “Atinskom tragedijom”. “Crveno-beli” bi se u slučaju pobede nad grčkim Panatinaikosom, u finalu, na engleskom Vembliju, susreli sa holandskim Ajaksom, koji su predvodili legendarni Johan Krojf, zatim Johan Neskens, Velibor Vasović i ostali asovi evropskog i svetskog fudbala.

Posle odlične igre i pobede Crvene zvezde 4:1, u prvoj utakmici u Beogradu, malo ko je mogao da pretpostavi da će u finale otići Grci. Međutim, na tvrdom terenu sa uništenom travom malenog stadiona u Atini, pred oko 30.000 temperamentnih navijača, koji su bili toliko blizu terenu da su bukvalno duvali u vrat igračima, postojao je samo jedan tim – Panatinaikos.

Grci su poveli već u 9. minutu, a pola sata pre kraja utakmice već je bilo 3:0. Od rezultata poraznija je bila činjenica da su igrači gostujuće ekipe delovali potpuno nemoćno, bez snage da postignu barem jedan pogodak, koji bi ih odveo dalje. U finale je otišao Panatinaikos, koji je poražen od Ajaksa rezultatom 2:0.

Dugo vremena nakon utakmice ljubitelji fudbala tražili su razloge kraha u Atini: jedni su krivili sudiju, drugi loš teren i neregularne uslove za igru, pričalo se da je meč prodat … Pojedini igrači Crvene zvezde posumnjali su i da su im domaćini stavljali nešto u hranu… Nije zaboravljeno ni da u ekipi Crvene zvezde u susretima sa Panatinaikosom nije bilo Dragana Džajića, koji je, po ocenama mnogih, igrao te sezone u životnoj formi, ali zbog isključenja u četvrtfinalnoj utakmici protiv Karl Cajsa nije mogao da pomogne svojim klupskim drugovima.

Kao da je sve to naplaćeno u Kupu evropskih šampiona 1991. godine kada je Zvezda ne samo treći put stigla do polufinala, već otišla i dalje – do titule šampiona Evrope.

“Crveno-beli” su na putu do polufinala eliminisali ciriški Grashopers (1:1 i 4:1), škotski Glazgov Rendžers (3:0 i 1:1) i drezdenski Dinamo – 3:0 u Beogradu, a u Drezdenu prekid kod vođstva Zvezde od 2:1, tako da je meč odlukom Uefe registrovan službenim rezultatom 3:0.

Golovima Dejana Savićevića i Darka Pančeva, Zvezda je 10. aprila 1991. godine u Minhenu, u prvoj polufinalnoj utakmici, savladala moćni Bajern sa 2:1. Činilo se da su “crveno-beli” obezbedili dovoljnu prednost, ali revanš je još jednom pokazao da su Nemci uvek Nemci.

Zvezda je povela nakon šuta sa “žabicom” Siniše Mihajlovića iz slobodnog udarca sa oko 30 metara, ali Bavarci se sa dva gola u samo pet minuta vraćaju u igru i unose zebnju među 80 hiljada gledalaca na “Marakani”. Kao da su se svi u neverici pitali: Neće Zvezda valjda opet, kao toliko puta ranije, zastati na korak od velikog uspeha u Evropi?

U neverovatnoj “va-bank” završnici, u kojoj je gol na obe strane “visio u vazduhu”, Mihajlović je sa leve strane poslao loptu u šesnaesterac gostiju. U pokušaju da je izbije što dalje , iskusni Augentaler je nespretno intervenisao, a golman Bavaraca Auman hipnotisano je pratio let lopte i, umesto da je izbaci preko prečke, propustio je u mrežu. To je bilo izjednačenje, 2:2, u poslednjim sekundama meča i plasman Zvezde u veliko finale, gde je posle jedanaesteraca porazila Olimpik iz Marseja.