Slovenac Tone Florjančič preuzeo je 1976. godine od Makedonca Pavla Davkova funkciju predsednika Fudbalskog saveza Jugoslavije (FSJ), preselivši se sa mesta predsednika Fudbalskog saveza Slovenije (u originalu: Nogometne Zveze Slovenije), na čijem je čelu bio od 1973. do 1976. godine. Njegovim učinkom bavilo se i premijerno izdanje fudbalskog mesečnika “GOOL!” od maja 1978. godine.

U trenutku kada je Tone preuzeo novu ulogu, Jugoslavija je bila četvrta u Evropi. Podsetimo, u junu 1976. godine u Beogradu i Zagrebu održan je finalni turnir Kupa evropskih nacija.

“Plavi” su poraženi u polufinalu od SR Nemačke i u meču za treće mesto od Holandije, oba puta tek nakon produžetaka.

Za vreme mandata Toneta Florjančiča, Jugoslavija se nije plasirala na Svetsko prvenstvo u Argentini i očajno je započela kvalifikacije za Evropsko prvenstvo.

U klupskom fudbalu vladao je opšti nered prilikom transfera igrača. Bila je javna tajna da veliki klubovi imaju “crne” fondove kojima su kupovali fudbalere, ali čelnici krovne kuće fudbala ništa nisu preduzimali …

Neki fudbaleri po dobrom nisu upamtili ni Florjančičevog prethodnika Pavla-Paju Davkova.

Uoči šampionata FSJ je obećao članovima fudbalske reprezentacije koja je učestvovala na Svetskom prvenstvu u Nemačkoj 1974. godine da će im biti isplaćene premije ukoliko prođu u drugi krug takmičenja. Igrači su svoj deo dogovora ispunili, pa su nakon prvog kruga zatražili isplatu obećanog novca. Pred njih je izašao tadašnji predsednik Saveza, Makedonac Pavle Davkov i rekao da to nije moguće, pa će novac dobiti po povratku u zemlju.

Fudbaleri su se usprotivili, znajući da bi u tom slučaju državi morali da vrate skoro polovinu na ime poreza.

To je značajno poremetilo raspoloženje u taboru “plavih”, što je poprilično uticalo na rezultatski debakl u drugoj rundi.

Inertnost FSJ-a po pitanju kupoprodaje igrača isprovocirala je i bivšeg predsednika Saveza za fizičku kulturu (SFK) Jugoslavije Hakiju Pozderca i predsednika Saveza socijalističke omladine Jugoslavije (SSOJ) Azema Vlasija da javno postave pitanje šta se to dešava u jugoslovenskom fudbalu.

Sumirajući u jednoj rečenici Tonetov mandat, može se reći da se on uspešno nije mešao u svoj posao, dozvolivši blagu anarhiju u klupskom i reprezentativnom fudbalu.

To je bilo posebno izraženo prilikom izbora selektora nakon odlaska Anta Mladinića. Tokom Florjančičevog mandata selektori su se smenjivali kao na filmskoj traci.

Mladinić je postigao veliki uspeh osvajanjem četvrtog mesta u Kupu nacija, ali nerealna očekivanja javnosti uticala su i na čelnike FSJ-a, koji su taj rezultat proglasili neuspehom i odlučili da bez konsultacija sa Mladiničem raspuste čitav njegov strućni štab.

Naravno, selektor nije mogao da pređe preko takvog poniženja, pa je podneo ostavku, što je Izvršni odbor FSJ-a jedva dočekao.

Vreme je prolazilo, približavale su se kvalifikacije za Svetsko prvenstvo, ali FSJ kao da to nije previše brinulo.

Tek u minut do 12 nađeno je rešenje izborom Ivana Toplaka za novog selektora. Bivši igrač Crvene zvezde dugo je odbijao da preuzme kormilo broda koji je nezadrživo plovio ka opasnim stenama, pravdajući se kako je dugo van jugoslovenskog fudbala i da igrače domaće lige ne poznaje dovoljno dobro. Kombinacijom molbi i lepih obećanja najzad su ga privoleli da preuzme vruć krompir zvani državni tim u pokušaju da se domogne Svetskog šampionata u Argentini.

Pod novim selektorom “plavi” su zabeležili dve pobede i šest poraza: na južnoameričkoj turneji sa 1:0 savladana je Kolumbija, a u susretu sa Meksikom ostvareni su po jedna pobeda (1:0) i poraz (1:5).

Usledilo je pet vezanih neuspeha: od SSSR-a (2:4), SR Nemačke (1:2) i Italije (0:3) u prijateljskim susretima, a u kvalifikacijama za Svetski kup 0:1 na gostovanju u Španiji i 0:2 od Rumuna na zagrebačkom Maksimiru.

Sve fudbalske lađe kao da su potonule, a u daljini se već čula melodija pesme “Don’t cry for me, Argentinaaaa …”

Poraz od Rumuna označio je i smenu generacija. Bila je to poslednja utakmica u plavom dresu Branka Oblaka, Josipa Katalinskog i Dušana Bajevića …

Toplak je nakon samo devet meseci podneo ostavku, što je Izvršni odbor FSJ-a prihvatio i dao se u potragu za novim rešenjem.

Na scenu je stupila selektorska komisija u sastavu: legenda Partizana Marko Valok, trener šampionske Crvene zvezde iz sezone 1976/77 Gojko Zec i selektor mlađih selekcija Stevan-Ćele Vilotić.

Trojka je debitovala protiv Brazila (0:0) u Belo Horizonteu. Argentina je u Buenos Airesu bila bolja i trijumfovala sa minimalnih 1:0, a onda povratak plave čete u Evropu i još jedan poraz u prijateljskom meču – 3:4 od Mađarske u Budimpešti. Utakmicu je obeležio Safet Sušić, koji je na svom debiju za reprezentaciju postigao dva gola.

Činilo se da je nakon lutanja konačno pronađena dobitna kombinacija, jer je u narednom susretu, u okviru kvalifikacija za Svetski kup, Jugoslavija pobedila (6:4) Rumuniju u Bukureštu i ponovo se uključila u borbu za odlazak u Argentinu. Sušić je ubeležio het-trik i izgledalo je da je pozivanje ovog mađioničara fudbalske lopte iz Sarajeva bio pun pogodak selektorske komisije i najveći dobitak za reprezentaciju.

Glavnu reč u toj komisiji vodio je Valok. On je pristupio radikalnoj promeni tima. U odnosu na sastav iz maja te godine, koji je u Zagrebu poražen od Rumuna, u bukureštanskom revanš-meču našlo se mesta samo za dvojicu – Hajdukovce Dražena-Frfu Mužinića i Ivicu Šurjaka-Šureta.

Protiv Rumuna pružio je priliku i dvojici debitanata – još jednom igraču splitskog Hajduka defanzivcu Mariju Boljatu i defanzivnom veznom Partizana Aleksandru Trifunoviću.

Nade su, međutim, ubrzo raspršene, tačnije 30. novembra 1977. godine u Beogradu – umesto željenog trijumfa od dva gola razlike, usledio je novi šok – pobeda Španije od 1:0.

“Plavi” su u Argentinu mogli samo turistički …

Nakon ove utakmice raspala se selektorska komisija, pa su državni tim tokom 1978. godine vodili malo Ćele Vilotić, malo Branko Stanković, malo povratnik Mladinić, malo Dražan Jerković … prava selektorska vrteška!

FSJ tek krajem godine iznalazi dugoročno rešenje – selektor postaje Miljan Miljanić, koji na toj poziciji ostaje do završetka Svetskog prvenstva u Španiji 1982. godine …

Zamerajući mu na pasivnosti, odsustvu energičnosti i inicijative, autor tekst pod naslovom “Tone Florjančić – šampion promašaja” zaključuje smelom ocenom da je Slovenac najneuspešniji predsednik u dotadašnjoj istoriji Fudbalskog saveza Jugoslavije …

Ipak, da li je tako? Istina je da g-din Florjančić nije rešio nijedan od zatečenih problema jugoslovenskog fudbala. Činjenica je da je četvrto mesto u Evropi proglasio neuspehom i raspuštanjem postojećeg stručnog štaba praktično naterao Mladinića da odstupi. I, najzad, da je sa Izvršnim odborom lutao pri izboru Mladinićevog naslednika. To je dovelo do krize rezultata i dva propuštena takmičenja – Svetskog prvenstva u Argentini 1978. i Evropskog šampionata u 1980. godine u Italiji.

Sa druge strane, za vreme njegovog mandata amaterska i reprezentacija do 21 godine osvojile su tutulu šampiona Evrope, dok su omladinci (igrači do 19 godina) završili kao drugi na Starom kontinentu … To su istorijski vredni uspesi kojima nisu mogli da se pohvale brojni njegovi prethodnici i naslednici …

Tonetov mandat istekao je 1978. godine i na njegovo mesto došao je predstavnik Fudbalskog saveza AP Kosova i Metohije Ševćet Mustafa.

I onda je sve procvetalo …